Branič

570

.БРАНИЧ'

непрестано тврди да је погрешна. По Буријевој теорији (10) сви су услови узроци и то мишљење не само да није погрешно него је и једино тачно, јер то је филозофскн појам каузалитета. Незгодна је само страна Буријеве теорије, што је услове разделила на релевантне н ирелевантне, а да није пружила неки тачан и сигуран критеријум за разликовање једних од других. (11) Радње саучесника су исто тако узроци последице у гштању као и радње извршиоца, а разлика се између једних и других може ставити само утолико, у којој мери једне или друге придоносе остварењу последице, питање, које се може једнако поставити и код саизвршилаца кривичнога дела. Уместо тога аутор на стр. 67. свога дела каже, да је Буријева теорија каузалитета погрешна, па наставља даље: „а да је збиља погрешна, то ћемо видети доцније детаљније". На стр. 86. понова тврди, да Буријева теорија каузалитета није тачна, па додаје: „а из ниже изложенога ће се то јасно видети", међутим на стр. 89. свога дела каже, иако нигде није ни покушао доказати погрешност Буријеве теорије: „Да је ова (т. ј. Буријева теорија каузалитета) погрешна..., видели смо из излагања, када је било говора о Ф. Буријевој теорији узрока''. Разуме се, с обзиром на уску везу, која постоји између проблема каузалитета и проблема који је аутор узео да расправља мора он често да се враћа на питање каузалитета. И већ мало даље на стр, 97. и 98. он редовно говори: „апстрахујући од Буријеве теорије", али како нигде није ни покушао доказати, да је та теорија погрешна, ои напросто оставља утисак г као да тврди нешто, шго није претходно темељито простудирао. Аутор у предговору свога дела, готово би смо рекли, са не ким поносом истиче, како у питању, које он третира, наиме о акцесорној природи саучешћа са гледишта трипартиције, „није до данас говорено ни у страној кривично-правној књижевности ни у Југословенској." Ово тврђење иако не посвема углавном је ипак тачно. Колико је нама познато овога се питања једино у нас дотакао Вуловић (12), који је, како изгледа, такођер пристао уз трипартицију са истих разлога, с којих и Др. Живановић. (13) Не треба при томе заборавити, да је и сам Др. Живановић разрађујући свој трипартитни систем у својим делима (14) дотакао се и проблема акцесорне природе саучешћа са гледишта трипартиције, и то по нашем мишљењу у довољној мери. Али аутор нам није рекао или можда није ни хтео рећи прави разлог, са којега се овај проблем није до данас расправљао ни у страној ни у нашој правној литератури. Наиме ни о самој трипартицији, како смо то већ раније рекли, није довољно ни много расправ-

10 ) 2иг 1-ећге уоп сЈег ТеПпаћше ап сЈет Уегћгесћеп ипс! ВедипзШпд, 1894. ") в. о томе детаљније у нашем под 9 поменутом чланку, стр. 416. и даље. 12 ) Вуловик, Акцесорна природа саучешћа, Бранич 1925. стр. 233. бел. 34. 13 ) Вуловић, ор. с. стр. 234. каже: У савременој кривично правној књижевности третирање овога проблема (т. ј. акдесорне природе саучешћа) још је увек контроверзно; али је основно (!) разликовање у томе, хоће ли и овај проблем као уосталом и скоро сви други у овој дисциплини да се посматра са гледишта система дихотомије или система трихотомије. ") в. белешку под 1).