Branič

СУДСКА ПРАКСА

193

Противу ове пресуде призивног суда, туженик је изјавио ревизију нападајући само висину досуђене накнаде. Међутим Касациони суд ]е закључком својим Рев.—1353/36 одбацио ревизију ову као недопуштену, давши оверазлоге: „Испитујући пресуду призивног суда, у смислу § 598 гр. парн. пост. поводом ревизије туженика а по службеној дужности Касациони суд је нашао: Да је ревизија туженика недопуштена зато, што се њоме напада онај део нризивне пресуде, којим се потврђује пресуда првостепеног суда, а на име:пресудом призивног суда потврђена је пресуда првостепеног суда у колико се њоме налази, да је тужеиик одговоран за накнаду штете, само се повећава висина ове накнаде. Туженик у ревизији својој напада баш овај део пресуде а не висину досуђене накнаде јер је први суд нашао, да тужени треба да плати накнаду тужиљи у 2000 дин. а призивни суд је осудио туженога да плати тужиљи 4000 (четири хиљаде) динара, те јепрема томе вредвост спора испод пет хиљада динара, а с обзиром на ту вредност спора по § 5У6 одељ. III гр.п.п. ревизија је недопуштена у погледу основа, који је предмет прве и друге пресуде, пошто је у том погледу пресудом призивног суда потврђена пресуда првог суда, с тога је Касациони суд на основи § 601 г. п. п. по службеној дужности одбацио ову ревизију као недопуштену. С обзиром на горњу одлуку Касациони суд се није ни упуштао у оцену ревизионих навода". Није довољно да се у тужби само именује надмешач као тужени, иа да се о јавној иродаји суди као у рецовној парници — § 505. грађ. суд. иост. (Касациони суд у Београду, Рев. — 164/37 од 24 фебруара 1937 год.). Тужилац је тужбом примљеном у суду 11 јула 1935 год. тужио суду извршиоца јавне продаје Михаила и лицитанта Љубисава и тражио да се јавна продаја поништи и то са разлога: 1) што је продаја наређена на основу пресуде избраног суда, која је за повериоца ге$ ш!ег аПоз ас(а, те није могао на основу ње тражити продају, већ је требао претходно да своје потраживање према једном деобничару жалиоцу — констатује пресудом редовног суда; 2) што оглас о иродаји није састављен како треба, односно нису у њему означене мере и границе имања, као ни терети на имању које се продаје; 3) најзад дуг потиче пре 20 априла 1932 год. те се продаја није могла ни обавити. За овим је окружни суд после одговора тужених, одржао рочиште на коме је учинио потребна извиђања, па је затим питање о уредности јавне продаје расправно пресудом од 8 маЈа 1936 год., нашавши да су тужбени разлози оправдани, па је нападнуту јавну продају поништио. По незадовољству туженог Љубисава, Београдски Апелациони суд својом пресудом од 18. новембра 1936 год. Р.Бр. 3190 одобрио је нападнуту пресуду. Међутим по жалби туженог Љубисава Касациони суд је примедбама својим од 24. фебруара 1937 год. Рев. — 164/37 поништио пресуду Београдског Апелационог суда, нашавши да иста не одговара закону: „јер је погрешио Апелациони суд кад се упустио у расматрање уредности нападнуте јавне продаје и затим одобрио пресуду првостепеног суда. Напротив, да би по § 505 грађ. суд. пост. имало места поступању као у редовној парници, потребно је да је тужба због уништаја јавне продаје подигнута противу надметача на тој јавној продаји и да се поред тога уништај јавне продаје тражи на основу § 501 тач. 2 грађ. суд. пост. т.ј. због договора између надметача да се само за једнога надмећу тако да правог надметања није ни било. Погрешио је првостепени суд кад је по овој тужби за уништај јавне продаје, по којој ни|е тражен уништај због оваквог договора између надметача, одређивао рочиште и извиђао као у редовној парници само за то што је тужен и надмета«, мада се тужбом напада јавна продаја само због повреда формалности побројаних у § 501 тач. 1 грађ. суд. пост. Како се према томе, уништај јавне продаје не тражи због договора између надметача да би о томе договору имао суд да извиђа на рочишту и да пресуђује као у редовној парници, то је првостепени суд имао У конкретном случаЈу да поступи по § 504 грађ. суд. пост. и да уредност ове јазае продаје расправи ре иењем. Стога је погрешио Апелациони суд шго није