Branič

198

,Б Р А Н И Ч"

неколико година мењати, јер грађански закони, на срећу нису финансиски закони. Ми би претпоставили да се чак причека са новом предосновом а да се најхитније предузме други рад на другој предоснови, па нека правници, упоређујући обе предоснове, одлуче, за коју су. Богишићев Имовински законик јесте заководавно дело првог реда, то и г.г. аутори признају, само не могу да се сложе са тим да се законик једне мале покрајине са скученим потребама и неразвијеним правним животом прошири на цело државно подручје или да служи за основу будуће предоснове Грађанског законика за целу државу. Донекле је истина да немамо једне правне обичаје и једну правну традицију, јер смо до недавно живели раздвојено, па би проширење Општег имовинског законика на целу државу, уз остале недостатке, имало за последицу, наметање овог закона и онима који га нису познавали. Али се исто може рећи и за садашњу предоснову, јер нам она намеће једно ненародно законодавство, које је, онако како је гласило у оригиналном тексту са новелама од 1914. до 1916. год. важило опет у двема релативно малим покрајинама Словеначкој и Далмацији, од којих, нарочито Далмација, није престављала неко важно правно подручје са развијеним правним животом. У ствари значи да се са предосновом проширује на целу државу једно покрајинско законодавство, које за разлику од Богишићевог Имовинског законика, није никада било народно. Тако изгледа ова ствар ако се мери једним истим мерилом за све. Г.г. Др. Ајзнер и Др. Пливерић сасвим умесно налазе да систем у аустриском Грађанском законику није добар. Тај систем међутим и наша предоснова преузима, те тако на првом кораку има да се прихвати оно што и многи аустриски аутори сматрају да није добро. Недостатак доброг система јесте основни недостатак и он се више не може поправити ако се прихвати онакав какав је у аустриском Грађанском законику формулисан. Зар не би боље било да смо усвојили нов систем са новим закоником? Језик такође није добар у предоснови. Писци га остављају по страни, а он ће бити предмет и мора бити предмет особених дискусија, јер Грађански законик не треба да и у погледу језика буде ненародно дело, када је онтакводело у својој суштини. Дело уважених аутора преставља огроман напор да се предоснови, објављеној без мотива, да оно објашњење које заслужује и пружи стручна критика разних институција основана на дубоком познавању ствари и дугогодишњем искуству. Извесне партије праве су студије. Не сумњамо да ће горње дело, ако предоснова постане Грађански закон, послужити за основ будућем систему нашег грађанског права, јер оно то у потпуности заслужује. Напор достојан дивљења мора се свесрдно поздравити, па с тога наше писце упућујумо да у овом делу траже потребна објашњења односних партија предоснове, сигурни, да ће их наћи изложене на високо научни начин. То је се у осталом с правом очекивало од два позната правника и професора Правног факултета у Загребу, носилаца катедре грађанског права на Правном факултету у Загребу и писаца запажених дела, расправа и чланака из грађанског права. Л. Оиенхајм: Међународно право. Свеска II.: спорови, разоружање, безбедност, рат и неутралност. Део I. Решавање међународних спорова (§§1.—83.). Према четвртом издању проф. Арнолда Макнера, превео и допунио Др. Сшојан Гавриловић. Београд, 1936. Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А. Д. Стр. 137. У системима међународног права, дело професора Л. Опенхајма заузима једно од првих места, по опште усвоЈеном мишљењу. Карактеристично је да је писац Оаенхајм прирођени Енглез — пореклом Јеврејин, из околине Франкфурта, који је после професуре у Фрајбургу и Базелу, дошао у Лондон, и тамо на Универзитету, 1895. год. заузео катедру међународног права, коју је до тада држао професор Вестлек. Десет година је радио на своме капиталном делу, које излази у преводу на нашем језику, пошто је претходно, по угледу на своје знамените претходнике, учинио све припреме, тако да се ни по чему не може закључити да дело није писао Енглез. Г. Арнолд Макнер, приређивач четвртог издања Оиенхајмовог дела, са кога је превод извршен на нашем језику, у предговору нашег издања каже: „Опенхајм је био расположен пацифистички. Веровао је да мир може постати нормално стање међународног живота, исто као што је отсуство насиља постало нормално стање интерног живота у већини савремених људских заједница. Веровао је, шта више, да то стање може настати властитим човечијим напорима, то јест путем организације. Извесна гледишта која је засту-