Branič

П Р И К А 3 И

199

пао у свом одељку о рату врло су реална, чак сувише реална, да би се допала сваком. Али, с друге стране, Опенхајм није никад губио из вида да међународно право није само дескриптивна, него је исто тако динамична и теолошка наука и да сваки онај ко је предаје мора имати пред собом њен крајњи циљ: потчињавање међународне заједнице правном поретку." Преводилац г. Др. Стојан ГавриловиЛ, поред одличног познавања и нашег и енглеског језика, поред солидног знања из права у опште а међународног права на посе, имао је да се бори са небројеним тешкоћама када је ово дело преводио. Пре свега са скраћеницама које су уобичајене код сваког енглеског правног научног дела, а које означују изворе, збирке дела, што је све нашој читалачкој публици савршено непознато. Кроз преводиочева објашњења видимо сву сложеност овога рада. То је дало повода преводиоцу да нас ближе упозна са начином рада енглеских писаца и са начином састава збирки и организацијом америчких и енглеских судова. Преводилац је имао тешкоће и у томе, што дело преводи са четвртог издања у редакцији г. Макнера, и ако је Опенхајм издао само два прва издања свога дела. Затим је дело требало довести у склад са стањем данашње науке међународног права, које је у сталној еволуцији, а притом сачувати не само оригинални текст Оиенхајма и његових настављача, већ додатке саобразити и по духу и по систему Опенхајмовог дела. И у томе је преводилац успео што се најбоље види у одељку посвећеном Преуређењу Хашког суда (стр. 59—71), коју је целу материју преводилац сам написао, сасвим у духу и у стилу Оиенхајмову, тако да се само по загради види да односна излагања не припадају Оаенхајму. Најзад, преводилац је имао да се бори и са тешкоћама техничке природе, јер је мало уобичајено издавање енглеских превода код нас на исти онај начин како се они објављују у Енглеској, тако рећи фотографски. Морамо подвући да је и у овом техничком погледу дело успело преко сваког очекивања. У место да објави цело дело у једној књизи, преводилац је претпоставио да дело подели на пет засебних свезака, од којих )е за сада само прву свеску објавио, посвећену решавању међународних спорова. То су правне материје које се односе на цобровољно и принудно решавање међународних спорова са питањима као што су арбитргжа, с>ђење код Сталног међународног суда у Хагу и учешће Друштва народа при решавању међународних спорова, затим реторзија, репресалије, мирна блокада, интервенције и принудна средства за решавање спорова међу члановима Друштва народа. Карактеристика је излагања ОиенхајмЛ концизност која је последица снажне документације и пречишћених појмова. Има се утисак да се пишчевим закључцима нема ништа ни додати ни одузети. Они као да имају снагу догме. Тај се утисак нарочито добија када се пишчева излагања упореде са излагањима других писаца. Међународно-правна књижевност није оскудна у добрим делима. Наша преводна књижевност пре и после рата такође је прилично заступљена у овој области права. Сем тога имамо и добро оригинално дело г. Др. Милете Новаковића. Али тиме Оиенхајмово дело неће ништа изгубити, јер ће га еа сигурношћу консултовати сви они који имају везе са међународним правом. Томе ће несумњиво допрчнети одличан превод г. Др. Гавриловића уз неопходне допуне с погледом на садашње стање међународно-правне науке, те се надамо да ће ово дело наићи на добар пријем код наших правника. Др. Михаило Вучковић: Еволуција и критика неутралног задругарства. Београд, 1936. стр. 164. Издање пишчево. (Латиницом). Научна задругарска књижевност веома је сиромашна код нас, и ако је задругарство добило интересантан развој благодарећи више акцији задругарских практичара, који су осетили значај кооперативног покрета у свету и нашли у нашој средини плодно поље за своју активност, Теориских дела о задругарству мало имамо, па је за сваку похвалу потхват г. Др. Мих. Вучковића, који је за своју докторску дисертацију, брањену и одбрањену пред Правним факултетом Београдског универзитета узео неутрално задругарство, чији је значај и еволуЦију критички приказао. Задругарство се приказује широј публици у два вида: као циљ и као сретство. Као циљ, оно се сматра код оних идеолога који теже задружној организацији државе и њеног привредно-правног поретка на задружној основи. Као сретство, оно се појављује код оних идеолога који не теже промени економско-