Branič

444

,Б Р А Н И Ч"

и држао у закуп општински киоск на улазу у Вел. Калемегдан и да његов пуномоћник ако је и закључио у његово име један такав уговор о закупу, није за ово имао овлашћење, о чему је за доказ поднео пуномоћије издато своме пуномоћнику од 9-ХН-1930 год. За овим је суд, пс оцени навода и доказа парничара, у см. § 368 г. п. п„ нашао : 1) Да је М. М. као пуномоћник туженика закључио за овога уговор о закупу општинског киоска на улазу у Вел. Калемегдан и 2) Да се М. М. као пуномоћник туженика обвезао да отплаћује дужну кирију за општински киоск на улазу у Вел. Калемегдану, у износу 4.194,58 у месечним ратама по 500 дин. почев од 1-1Х-1931 год. до исплате и 3) Да је туженик М. М. издао генерално пуномоћије потврђено код полиц. власти 9-ХН-1930 год. које није садржавало и овлашћење, да за његов рачун, може уопште закључиватм и уговоре о закупу а напосе уговор о закупу општинског киоска на улазу у Вел. Калемегдан, што се поткрепљује и исказом туженика под обећаном заклетвом. Одакле излази да је М. М. као пуномоћник туженика, прекорачио дато му овлашћење у пом. пуномоћију, због тога и није могао обавезати у конкретном случају тужеаика". По призиву тужиоца, Окружни суд за град Београд пресудом од 9 марта 1936 год. Пл. 720|35 преиначио је пресуду Среског суда и туженика осудио на плаћање тужбеног захтева, са разлога: „Испитујући побијану пресуду Среског суда за град Београд у границама призивних предлога и призивних разлога — § 556. гр. п. п., а пазећи по службеној дужности да ли у поступку првога суда има какве ништавости — § 588 гр. п. п„ призивни суд узимајући по § 552 гр. п. п„ резултат расправе и изведених доказа у првостепеном поступку, који није измењен у призивном поступку, нашао је: Претходно, да се призивом предлаже преиначење побијане пресуде, затим да је тужилачка страна поднетим пуномоћјем доказала, да је пуномоћник туженог М. М., по смислу и садржини пуномоћија био овлашћен на закључење уговора о закупу киоска. Овлашћење дато пуномоћнику за закључење уговора не спада у послозе изрично побројане у §§ 613 и 614 грађ. зак., па када је пуномоћник туженог имао генерално пуномоћије о коме је реч, то је самим тим био овлашћен и да у име свога властодавца закључи уговор о закупу — § 620 грађ. зак., па како је тужилачка страна осталим доказима — решењима 0. Ф. Бр. 38795 доказала постојање дуга од неплаћене кирије и признање истог од стране пуномоћника туженог — §§ 613 и 720 грађ. зак". По ревизији туженика, Касациони судуБеограду пресудом од 9 децембра 1936 год. Рев. 1530 потврдио је пресуду Окружног суда, са разлога: „Испитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. пар. пост. поводом ревизије туженика, Касациони суд је нашао: Ревизијски разлог да у поступку призивног суда постоји недостатак који је спречио да се правна ствар исцрпно претресе и темељно оцени, јер да призивни суд није извидео околност да ли је туженик употребљавао закупљени киоск и ако је ова околност од битне важности за одлуку суда, неоснован је, — јер је за обезбеду туженика да уговорену закупнину плати главно да је он уговор о закупу са тужилачком општином за означено време закључио, а да ли је он закупљено добро фактички и уживао или није то је зависило од његове воље и та околност не може имати утицаја на његову обавезу која из уговора проистиче, стога призивни суд није ни био дужан да ову околност испитује, те у конкретном случају не стоји ревизијски разлог из тач. 2 § 597 гр. п. п. Навод ревизије да призивни суд погрешно у својој пресуди констатује да је туженик упражњавао лично закупљени киоск не стоји, јер призивни суд у својој пресуди то не тврди. Туженик истиче и ревизијски разлог из тач. 4 § 597 гр. п., јер сматра да је призивни суд погрешно оценио значај пуномоћија које је тужени издао г. Милошевићу адвокату, пошто суд налази да је г. Милошевић тим пуномоћијем био овлашћен да за туженика закључи уговор о закупу, док се из пуномоћија види да се у њему нигде не помиње овлашћење пуномоћника да и овакве уговоре за властодавца закључује, а пуномоћије важи само за оне послове за које је издато, те стога уговор о закупу који је Милошевић неовлашћено закључио не веже туженика. Ценећи овај навод ревизије Касациони суд налази да је исти неоснован.