Branič

СУДСКА ПРАКСА

445

јер је призивни суд с обзиром на садржину пуномоћија и решење Општине града Београда О. Ф. Бр. 38795/31 дао правилну оцену о обавези туженика на плаћање спорне кнрије. Исто тако правилна је правна оцена призивног суда и у погледу обима пуномоћја које туженик признаје да је издао, а то што за закључење уговора о закупу пуномоћник није био изрично овлашћен без утицаја је, пошто је за закључење овога уговора довољно геверално пуномоћије. Позивање туженика на пуномоћника Милошевића као сведока неумесно је, пошто нови докази у ревизијском поступку нису допуштени § 598 од II гр. п. п. Навод ревизије под 3, да се тужилац може обратити на пуномоћника Милошевића ако му је овај прекорачењем пуномоћија какву штету нанео неуместан је, јер не садржи виједан од ревизијских разлога из § 597 гр. п. п." Ако је жена, у спору, шужена страна онда она не мора имати саецијално пуномоћије од свога мужа за вођење овога сиора, које иредвиђа ироиис § 920 грађ. зак. (Пресуда Касационог суда у Београду од 19 октобра 1936 г. Рев. 1177). У правној ствари тужиоца С. П. противу туженика Д С. и др., због пречег права прекупа, Окружни суд за окр. београдски пресудом од 27 децембра 1935 год. По 110, одбио јетужбени захтев, са разлога: „Тужилац је стање ствари овако изложио: тужена је на дан 24 септембра 1935 год. продала своје непокретно имање, ливаду зв. „Запис" уз Топчидерску реку, а за цену од 27.600 дин. А како он има прече право прекупа те ливаде, то је тужена била дужна да га обавести о продаји поменуте ливаде и да му понуди исту уз исту куповну цену коју је купац Николић понудио. А како то она није учинила, то у см. §§ 673 и 674 г. з. он је положио суду куповну цену од дин. 27.600,— с тим да се купо-продајни уговор између тужене и Р. Н. поништи, а да се њему као стрицу који има прече право куповине ове ливаде изда тапија. Тужена је на тужбу одговорила, да тужилац нема прече право прекупа на имовину коју је она продала, и то са разлога, што тужилац није њен најближи сродник у см. § 670 г. з. и законодавног решења од 14 маја 1847 г. већ је њен најближи сродник њена ма1и, пошто тужена нема ни живог оца, нити рођене браће, нити потомака од те браће. Даље је додала; све да је тужилац и најближи сродник њен који би имао прече право прекупа, он ову продају не би могао поаиштити, пошто је он за ову куповину сазнао и знао још јула месеца 1935 год. те је требао у року од месец дана тражити своје првенствено право прекупа, што он пије учинио. Као доказ за ову чињеницу позвао се на сведоке. Суд је на основу § 368 г.п.п. ценио по слободном уверењу исказе сведока: Живка, Лазара, Савете. П. Ј. и И. М. из чијег исказа произилази да је тужилац С. П. за продају ливаде сазнао још око 9 јуна тј. још онога дана каа је уговор о продаји сачињен и потврђен пред општинским судом рушањским. Сведок Л. Д. је исказао да су после сачињења писмена у општ. суду сауговорачи заједно отишли у кафану и за срећу ове продаје пили алвалук, а томе пићу присуствовао је и тужилац. Да је тужилац био присутан сећа се посве тачно, шта више зна и шта је том приликом пио. Ж. С. муж Десанкин, који је продајом руководио, исказао је да је спорну ливаду понудио тужиоцу и његовом брату Сави уз исту цену коју му је понудио купац Радивој, на шта су ови одговорили да је скупо и да неће да је купе. Додаоје да је приликом уговарања продаје ливаде са Р. био присутан и тужилац С Исто тако сведок П. Ј. навео је, да му је познато из личног сазнања да су једном приликом ове године од прилике око кошења ливаде, дошли у Пиносаву С. Г1. и Ж. С., и на његово питање одговорили, да су дошли да продају имање чичи Р. Н. Суд је ову тројицу сведока заклео — а остале ослободио од заклетве, пошто њихови искази нису се суду учинили важним за одлуку. Суд обазирући се на резултат целокупне расправе и изведених доказа дошао је до убеђења да је тужилац знао за продају ливаде још 9 јуна 1935 год. а тужбу је подигао тек 4 октобра 1935 год. према томе, он је пропустио законом предвиђени рок од месец дана предвиђен § 673 г. з. у коме је требао положити куповну цену. Но и поред тога, да је тужба била и благовремено подигнута и новац положен у судске руке ипак тужилац не би имао прече право прекупа на спорно имање, и то са разлога што то право припада на основу § 670 г з. и измене истог зак. решењем од 14 маја 1847 год. оном најближем сроднику који би био законски наследник продавца у моменту продаје. Но како је тужена Десанка у моменту продаје имала живу мајку као своју законску на-