Branič

446

,Б Р А Н И Ч"

следницу, а она се правом прекупа није користила, то такво право даљим сродницима не припада". По призиву тужилачке стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 6 априла 1936 год. Пл. 289 потврдио је пресуду окружног суца са разлога: „Приступајући оцени побијане пресуде у границама призивних навода и предлога, а пазећи по званичној дужности и на ништавост сходно § 588 грађ. парн. пост. Апелациони суд на основу проведене расправе и доказивања у смислу § 368 грађ. парн. пост. нашао је: Не стоји призивни навод под 1, да је туженој Десанки било потребно одобрење мужа за вођење овога спора, те је поступак зато ништаван, — као што је то суд првог степена у својој пресуди правнлно образложио, а које образложење и призивни суд у свему усваја. Овако своје мишљење Апелациони суд заснива на чињеници, што је тужена Десанка имала потребно одобрење мужа при продаји и издавању тапије од спорног имања те се ово одобрење има распрострти и за одбрану њеног права располагања спорним имањем, које се овим спором напада. Сем тога њен муж је испитан у овом спору као сведок, и није учинио никакав приговор због учешћа његове жене у овом спору. Призивни разлог под 2, да суд није имао законске могућности да испита сведока о околности: да је тужилац сазнао да тужена Десанка продаје ливаду „Запис", и да се тој продаји није противио, — неумесан је, јер је суд првог степена по нахођењу Апелационог суда правилно нашао и образложио што је сведоке испитао о наведеној околности, а која је од утицаја за пресуђење овога спора — § 673 грађ. зак. и § 368 грађ. парн. пост. Не стоје ни призивни разлози под 3) да је тужилац туженој најближи сродник, Јер јој је стриц и као такав имао право прекупа, јер као што је и први суд сасвим правилно нашао да тужилац као стриц тужене Десанке није био у времену продаје спорног имања њен најближи сродник, пошто је она тада имала своју живу матер као најближег сродника у смислу § 402 ст. 1 грађ. зак.". По ревизији тужилачке стране, Касациони суд у Београду, пресудом од 19 октобра 1936 год. Рев. 1177, потврдио је пресуду Апелационог суда, са разлога: „Испитајући пресуду иризивног суда у смислу § 598 гр. парн. ност. пово-дом ревизије тужиоца Касациони суд је нашао: Неоснован је ревизијски разлог, да је пресуда Апелационог суда у Београду ништавна, због повреде формалног закона из § 571 т. 5. гр. п. п. у томе, што тужена Десанка нема одобрење од свога мужа за вођење спора, а што је потребно по § 920 грађ. зак. у вези § 334 гр. п. п., и да због тога стоји ревизијски разлог из § 597 т. 1. грађ. парн. пост. Ово стога, што је Апелациони суд, као призивни, усвајајући у свему разлоге првог суда, правилно нашао да је тужена Десанка самим тиме што је имала одобрење од мужа да прода спорно имање путем тапије добила и прећутно одобрење за вођење овога спора односно за одбрану њеног права располагања спорним имањем. И по нахођењу Касационог суда, тужена Десанка у овоме спору не мора имати специјално пуномоћије, које предвиђа пропис § 920 грађ. зак. у вези § 334 гр. п. п. јер овде није случај да она у овом спору остварује какав правни посао, већ овим спором брани своје право о продаји спорне имовине, за коју је продају од мужа у смислу § 920 грађ. зак. већ добила потребно овлашћење. Поред тога, тужена Д. у овоме спору појављ\ т је се у улози туженика, а не тужиоца, те да би по поменутим законским прописима било потребно још одобрење и мужа, а ово у толико пре што је муж тужене Д. у овоме спору испитан као сведок и никакве примедбе у погледу одобрења за вођење овог спора својој жени Д. није чинио. Што се тиче ревизијског разлога о повреди материјалне стране, да тужена није у праву по духу нашег закона, где мушка крв искључује женску, — Касациони суд је нашао да су исти неосновани. Ово стога, што се овим разлозима не износи ништа конкретно коју повреду закона садржавају, а поред тога и призивни суд је правилно нашао, да тужилац у времену продаје спорног имања, није био најближи сродник тужене Д., пошто је она у то време имала живу матер, која би евентуално по § 402 ст. 1. грађ. зак. била њен наследник". Проиис § 11 од. III Стеч. закона обухваша само иринудна разлучна ирава, а не и добровољна обезбеђења. (Закључак Касационог суда у Београду од 15 маја 1937 год. Рек. 247). По предмету стечаја С. Ђ. Окружни суд у Битољу закључком од 22 јануара 1937 год. Ст. 1 2/35 — 228 упутио је на парницу — банку „Вардар" противу ств-