Branič

СУДСКА ПРАКСА

447

цишне масе С, Ђ., да путем спора докаже да има разлучно право за њену тражбину, са разлога: „Како је пуномоћник банке „Вардар" за наплату банчиног примања из овог стечаја у 108.330 дин. по пријави бр. 552 од 9-1-1933 год. тражио да му се призна разлучно право, т. ј. право одвојеног намирење из предајне хипотековане куће у Битољу, у ул. Цариградској бр. 40. јер је та хипотека вољна према решењу Битољ. првостепеног суда бр. 22854 од 10-Х-1932 год. а ово му је право управитељ масе оспорио признајући реченој банци за целокупно њено потраживање трећи исплатни ред то се у конкретном случају појављује спорно питање о постојању или пепостојању разлучког захтева те је за расправу истог надлежан редовни суд у смислу §123 ст. зак. ин фине и § 77 у в. § 88 гр, п. п. Што се тиче питања, ко има спор повести суд је стекао уверење да то треба учинити поверилац „Вардар" банка с ових разлога: Управитељ стечајне масе не признајући разлучно право поменутом повериоцу позива се на § 11 [III стеч. зак. т. ј. што од дана одобрења интабулације није прошло 60 дана. Како у реченом законском пропису није речено да ли се од овог рока изузима разлучно право по вољним хипотекама а тужени своје право заснива баш на тој околност, — то овакав свој навод и право дужан је да докаже. У осталом из § 6 стеч. зак. види се да се маса у оваквим случајевима означује као пасивна страна у спору". По рекурсу заступника банке „Вардар" Апелациони суд у Скопљу закључком од 22 марта 1937 год. Пл. 579/37 преиначио је закључак Окружног суда и стецишну масу С. Ђ. упутио на парницу противу банке „Вардар" да тим путем докаже да банка „Вардар" нема разлучно право за своју тражбину, са разлога: „Упуштајући се у оцену побијаног закључка на основу рекурса повериоца „Вардар" банке Апелациони суд је нашао: Погрешио је први суд у своме налазу да је поверилачка страна, као слабија у праву — дужна да доказује разлучно право за своју тражбину. Кад се из поравњања зккљученог између стечајног дужника и поверилачке банке види, да је интабулација на дужникову кућу, решењем бр. 22854/32 стављена по личном пристанку дужника, онда је погрешио први суд што је побијани закључак засновао на § 11 од. 111 Ст. зак., — јер ова законска одредба обухвата принудна, а не вољна обезбеђења, као што је овде случај. Сем тога, управитељ стечајне масе не признајући повериоцу разлучно право за његову тражбину, није доказао, да је поверилачка банка знала или морала знати, да је стечајни дужник, овом вољном обезбедом ишао на то, да га погодује према осталим веровницима — § 31 тач. 3 ст. зак. а са ових разлога је овај суд одлучио као у диспозитиву". По рекурсу управитеља специшне масе, Касациони суд у Београду закључком од 15 маја 1937 г. Рек. 247, потврдио је закључак Апелационог суда, са разлога: „Испитујући закључак рекурсног суда у см. § 620 гр. п. п. поводом рекурса управ. стец. масе Касациони суд је нашао: Управитељ стецишне масе у оправдању своје ревизије нападајући закључак у целости наводима својим упућује на погрешну правну оцену призивног суда у томе, што је призивни суд погрешно нашао да се § 11 од 3 стец. зак. односи само на разлучна права стечена извршењем ради намирења или обезбеђења, а не и на она разлучна права, која су стечена по личном пристанку дужника, која како то погрешно диференцира Апелациони суд остају у важности. Ценећи овај ревизијски навод Касациони суд налази да је исти неоснован са разлога, што је рекурсни суд правилно поступио када је нашао да се пропис § 11 тач. 3 стец. зак. не односи и на разлучна права која су стављена по личном пристанку дужника, већ да та одредба обухвата само она разлучна права која су стечена тек извршењем ради намирења или обезбеђења т. ј. принудна разлучна права, а не и добровољна обезбеђења као што је у конкретном случају. Јер да је законодавац хтео да се пропис § 11 тач. 3 стец. зак. односи и на вољна обезбеђења, не би изрично стајало у тексту овог законског прописа да се исти односи само на она разлучна права стечена тек извршењем ради намирења или обезбеђења, већ би било назначено да се исти односи на сва разлучна права у току 60 дана, пред отварање стечаја. С тога у оваквом схватању рекурсног суда нема погрешне правне оцене, нити рекурсног разлога из тач. 4 § 597 гр. п. п. на коју управитељ стец. масе указује, без обзира на разлог рекурсног суда, да је управитељ стец. масе био дужан да докаже да је поверилачка Банка знала или морала знати, да је стец. дужник