Branič

8

„Б Р А Н И Ч"

Да би се избегло тешко обрачунавање и достављање наплаћених сума Пензионом фонду адвоката, најпогодније би било да сви доприноси иду у државну касу, а да државна каса, с обзиром на потребе осигурања, као контра-ставку за тај приход одреди суме које би исплаћивала сваке године у месечним или тромесечним ратама Пензионом фонду адвоката. Уколико би број адвоката у земљи нарастао, па са њим и потреба повећања доприноса, држава би покривала то повећањем прихода од такса ради доприноса за адвокатско осигурање. Свакако би увек било довољно за покриће овога повећања, јер је повећање броја адвоката у земљи једино могуће ако се повећа и број парница и адвокатских интервенција. Како се наша држава стално економски развија, то је несумњиво да ће се на основу непромењене првобитне стопе оптерећења такса, стално повећавати наплаћена сума као сумарни финансијски ефекат тога оптерећења. Остало би да кажем неколико речи о томе ко у крајњој линији треба да поднесе трошак овога осигурања. Вероватно је, да ће код извесних људи и у извесним друштвеним редовима овакав предлог наићи на опозицију. Рећи ће се да то претставља једно ново оптерећење грађана. На ове приговоре одмах треба указати на чињеницу, да овакво осигурање не би било оптерећење за све пореске обвезнике, дакле за све грађане, већ би терет овога имали да поднесу само грађани-парничари, па и то углавном само они који су неосновано апеловали на Суд, тј. они који су изгубили парницу. Наравно, да би парничар, који изгуби парницу, имао надокнадити своме противнику и овај трошак. Парничар који је са правом апеловао на суд, чинио би само толику жртву те би унапред платио овај допринос. Поред осталога трошка изгубљене парнице овај трошак би био незнатан за парничара који је без основа водио парницу. Ако би се желело ублажити ово оптерећење парничара, могло би се одредити да половину доприноса сноси адвокат за оне парничне радње које је био преузео за свога властодавца, а само половину парничар. Да би се олакшало парничарима које губе парницу могло би се одредити да је такав парничар дужан накнадити противној страни само половину овога доприноса, а она друга половина да иде на терет странке која је парницу добила. Ако би се установио овај начин преваљивања једног дела доприноса за осигурање на адвокате, одговарало би принципу социјалне праведности, да адвокаги, који воде велике парнице и велике послове допринесу, жртвују што од својих средстава за своје сиромашне кодеге. Не треба се бојати да би један овакав предлог наишао на велику опозицију, која се не би могла савладати. Мора се указати на то да је државном иницијативом спроведено социјално осигурање радника, па чак и њихово пензионо осигурање, а да се најновијим Законом о обавезном осигурању намештеника спроводи последњих дана, дакле осигурање тога социјалног реда, чија је функција чисто приватног карактера. Адвокатски ред пак врши функцију јавно-правног карактера; адвокати су помоћници и сарадници суда у изрицању правде и тако сарадници на обезбеђењу