Branič

36

,Б Р А Н И Ч"

погрешној правној оцени у погледу на оцену питања застарелости тужбеног тражења а са разлога: Правилно је налажење призивног суда да се као моменат сазнања наступеле штете има узети дан извршене исплате купона, а то је 24. август 1933. год. Па када је призивни суд правилно установио почетак рока, а то је 24. август 1933. год., онда се рок од 3 године за подивање тужбе за накнаду штете из § 930. став I грађ. зак. завршава на дан 24. августа 1936. год. Тај завршни дан 24. август 1936. год. био је последњи дан за подизање тужбе, којом би се прекинула застарелост која је почела тећи 24. августа 1933. год. Како се из пријема тужбе види да иста није примљена у суду ни из руке, нити преко пошге најдаље на дан 24. августа 1936. год,, већ да је тек 24. августа 1936. год. предата пошти на повратни реценис, а примљена у суду на дан 25. августа 1936. год. онда је тужба неблаговремено поднета и право тужиочево на накнаду штете застарело у см. § 939. грађ. зак. Према изложеноме предаја тужбе имала је бити извршена у суду најдаље 24. августа 1936. год. или предата преко поште, тако да буде примљена у суду најдаље на дан 24. августа 1936. год. Прекид застарелости по § 945. г. з. врши се признањем или благовременом предајом тужбе суду и то значи да тужба мора бити у суду до истека рока за застарелост, а предаја пошти равна се са предајом суду само за парничне радње из процесног права, који се прописи не могу применити у материјалном праву по наређењу нгведеног § 945. г. з. Па када је призивни суд нашао, да је предајом тужбе пошти на повратни рецепис на дан 24. августа 1936. год. тужба благовремена, онда је призивни суд дао погрешну правну оцену о благовремености тужбе са разлога, што пропис § 193. грпп. одређује процесне рокове, који се на овај случај не може применити, јер је право тужиоца на подизање тужбе застарело по материјалном закону § 939. грађ. зак. Стога је Касациони суд уважавајући ревизију туженика као основану у см. § 604. грпп. одлучио као у диспозитиву". Радмила У. Маринковић, секретар при Касационом суду у Београду. Дело аротивстајања из § 127. К. з. утврђено је када је окривљени аризнао да му је својство лица арошив кога је силу упошребио било аознато, аа макар он доцније и иокушао аорећи шо иризнање. Државни тужилац у Пожаревцу, оптужницом сзојом К. т. 63.|37., оптужио је Окружном суду у Пожаревцу као ивокосном Тасу Ј. због тога што је на дан 22. октора 1936. год. у Браничеву, Тихомира И. из Браничева, који је био придодат у помоћ 3. Михаилу, финансијском потпрегледнику одељка финансијске контроле, а када су дошли у кућу окривљенога Тасе ради пописа ствари за наплату државних дажбина, једном ошамарио у намери да истога спречи у вршењу нописа, те је тако покушао да силом спречи државног органа у вршењу његове службене радње, — чиме је учинио дело противстајања из од. I. § 127. у в. § 31. К. з., кажњиво по § 127. К. з. Оптужница је образложена и поткрепљена признањем окривљенога Тасе и исказима већег броја сведока. Против оптужнице уложио је приговор окривљени Таса и у њој је навео следеће: „Пре свега, нема доказа да сам ја ма чиме ометао финансијског органа приликом вршења његове дужности. Не стоји ни то да сам ошамарио приватног учесника Тихомира. Истина је да сам ја „раширио руке" када је Тихомир покушао да ме веже, али то уопште није кривица. Под претпоставком да сам ја баш и' ошамарио прив. учесника Тихомира, то ипак не може стајати дело из § 127. К. з., јер ја Тихомира познајем као обичног грађанина села Браничева. Он није никакав орган власти нити је мени ма по чему било познато нити ми је могло бити познато да је Тихомир придодат финансијском прегледнику. Према томе у мојој радњи не може стајати дело из § 127. К, з.". Апелациони суд у Београду, одлуком својом Копа 1236. од 15. јула 1937. год., одбацио је приговор окривљеног Тасе и нашао да има места оптужби државног тужиоца за дело претстаљено у њој.