Branič

СУДСКА ПРАКСА

539

у другој половини т. 1. тужбеног петита, у мерама 0,20x0,30 (у тужби 0,5x0,26 м.) јасно је из предњег образложења, да се овај део налазио са друге стране тарабе т. ј. у државини туженога. У погледу земљишта, описаног у т. 2. тужбеног петита у мерама 29,52x0,30 м. (по плану 39,98 м. 6,15—2,27—1,50=т. ј. 30,06 м.) дужине и ширине на једном месту 0,25 м. на другом 0,35 т. ј. просечно 0,30 сведоцима Б. П, М. С. и 3. Ђ. утврдили су под заклетвом да је граница ишла по зидовима Ј. П. и Ш. кућа тужитељевих, а да је камење које је набијено у земљу ка југу од тих кућа, наместио пре 40 и више година отац туженога М. и то у ту сврху, да не би кола оштећавала комшијске куће, дакле је наместио камење на своме земљишту. Према томе није од важности, што нова тапија, односно нове мере у тапији, покрива спорно земљиште баш до камења. Утолико пре што према старим мерама граница са јужне стране ишла би још више ка југу а са источне стране захватила би чак и улицу Ч. А. као што се види на плану обележено плавом линијом. Ова пак нетачност могла би се објаснити и тиме, што је тужитељ са северне стране тог земљишта један део у облику шиљка продао комшији, Д. као што Је посведочио сведок Б. П. У погледу земљишта, описаног у т. 3. тужбеног петита исказом сведока М. С., С. Ђ. и 3. Ђ. утврђено је да је зид, који стоји на спорном земљ>ишту под т. 3. тужбеног петита, саставни део дућана туженика и да је тај дућан зидао покојни сада отац туженога М. пре 40 год. те су држали тај дућан прво М. затим тужени око 40 год. Из ове утврђене чињенице без обзира на право туженога на спорни део произилази, да тужитељ није остварио своје право својине на спорни део, делом он а делом његови претходници, према туженоме односно према његовом оцу у трајању од 40 година, нити је за толико времена противу туђег присвајања ништа учинио, услед чега његова се права на основу § 930. а) гз. губе". По призиву тужиоца, Апелациони суд у Београду пресудом од 16. априла 1937. године Пл-101 преиначио је пресуду Окружног суда и тужиоцу признао право својине са разлога: „Први суд погрешио је када је тужбени захтев делимично уважио и то само за земљиште описано у првом делу т. 1. а) а за земљиште описано у петитуму тужбе у другом делу т. 1. и т. 2. и 3. одбио тужитеља од тужбеног захтева. Овакву одлуку, по налажењу призивног суда није могао донети, јер је тужитељ своје тужбено тражење описано, у т. 1., 2. и 3. у петитуму тужбе, засиовао на судској тапији, из које се види да је тужитељ Т. П. сопственик спорног земљишта и то по преносу извршеном код Среског суда у Крушевцу под бр. 4446 од 30. октобра 1934. године, од ранијег сопственика Ф. Ј. обућара, из Новог Сада које је извршено по свидетељству бр. 43! од 15. фебруара 1850. год. По налажењу призивног суда, први суд је правилно признао вредност свидетељству и тапији, као јавним исправама и правилно је досудио тужитељу право својине на спорном троуглу, означеном у првој половини т. 1. тужбеног захтева али је зато погрешио када је тужитеља одбио да му се досуди право својине на земљишту у другој половини т. 1., 2. и 3. тужбеног петитума. Овакво налажење призивног суда основано је, јер је вештачким налазом, учињеним на лицу места утврђено да спорно земљиште изложено у петитуму тужбе под т. 2., 1. и 3. покрива судска тапија и да је исто својина тужиоца П. Т. што је доказ да тужитељ правни основ својине на спорном земљишту заснива на јавној исправи која се сматра као петитум доказа о ономе о чему гласи уколико противно њеној садржини пред првим судом, није ништа утврђено. Па када је први суд по тапији признао право својине на земљишту описаном у тужбеном заснивању т. 1. првог дела и тиме признао вредност тапије, онда је погрешио што и на осталом земљишту описаном у другом делу т. 1., 2. и 3. није признао право својине тужитељу П. Т. Ово утолико пре што је бивши сопственик, Ф. Ј. као сведок, посведочио, да је он приликом куповине имања, исто премерио и сравнио га са тапијом и да га је држао у свему онако како тапија гласи, и да је то имање продао тужитељу П. Т. Призивни навод под 4) да је први суд опгрешно одбио тужбени захтев изложен у петитуму друге половине т. 1., 2. и 3. и да је погрешно досудио право својине туженику на спорном земљишту сматрајући да је то