Branič

„Б Р А Н И Ч"

Ако је жена кривицом мужа напустила брачну заједницу, муж је дужан да јој даје издржавање без обзира што се не води бракоразводна парница. (Поесуда Касационог суда у Београду од 6. октобра 1938. године, Рев. 1769). У правној ствари М. одв. живеће жене М. В. противу М. К., због издржавања, Срески суд у Неготину пресудом од 1. фебруара 1938. године П. 168/35. одбио је тужиљу од тужбеног захтева са разлога: „Тужилачка страна тражи да суд туженог М. осуди да плаћа издржавање својој жени тужиљи М. коју је тужени безразложно отерао месеца јула 1935. године, од којег времена она са туженим не живи и мучи се да би се прехранила. Висину издржавања означила је тужиља коначно са 300 дин. месечно од дана подигнуте тужбе па даље. Тужена страна није признала тужбени захтев. Тужени није истерао тужиљу већ је она сама напустила њега и његову кућу. У осталом предложио је да се тужиља као његова законита жена врати њему на продужење заједничког живота. Зато је тражио да се тужба одбије. Овај је суд пресудом П. 168/35./13 удовољио тужбеном захтеву у толико, што је туженога осудио на плаћање алиментације у висини од 60 дин. месечно и парничне трошкове а са разлога изнетих у истој пресуди. По благовремено уложеном призиву од тужене стране, Окружни суд у Неготину закључком својим од 6. новембра 1937. године, Пл. 202/37. уважио је призив тужене стране и побијану пресуду овога суда укинуо са разлога што је првостепени судија погрешно применио материјално право на утврђено чињенично стање, чиме је повредио т. 4. § 571. грпп. Право на издржавање по § 100. грађ. зак. досуђује Црквени суд, а не грађански суд. На основу усмене расправе проведене у смислу § 508. грпп. а везан за правно схватање призивног суда § 593. грпп. суд налази да тужбеном захтеву нема места, јер право на ужитак сходно пропису § 100. гр. зак. има да одреди Црквени суд, а висину издржавања грађански редовни суд. Како пак тужиља ничим није доказала да јој је Црквени суд право на издржавање одредио то је суд и одбио тужбени захтев и пресудио како диспозитив пресуде гласи". По призиву тужилачке стране Окружни суд у Неготину пресудом од 16. априла 1938. године, Пл. 47, преиначио је пресуду Среског суда и тужиљи досудио издржавање са разлога: „По § 108. срп. грађ. зак. супружници су дужни љубавно међусобно и нераздељно живети, дужности брачне извршивати, један другоме веран бити, пристојно један другога предусретати и у сваком случају од помоћи бити, а по § 109. срп. грађ. зак. дужан је муж старати се за снабдевање и издржавање своје супруге у границама могућности. Изводом из књига венчаних бр. 221 од 11. јуна 1937. године утврђено је да су тужиља и тужени склопили законити брак. Исказом сведока Ј. С. и жене му П. утврђено је да је туженик грубо поступао према својој жени тужиљи П. тукао је, кињио и псовао, неколико пута је отерао из куће. И када јој је претио убиством и отерао од куће она је морала напустити ту брачну заједницу. Према томе својим поступцима напред наведеним туженик се је огрешио о своје супружанске дужности, те је дужан по §§ 108., 109. и 110. гр. зак. давати својој супрузи издржавање од дана подизања тужбе до данашње ове пресуде и у будуће, а према оцени вештака по 60 динара месечно. Како је напред изнетим сведоџбама сведока утврђено, да је немогућа заједница између супруга, то је и захтев туженика о повраћају тужиље ради продужења брачног живота неумесан". По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду пресудом од 6. октобра 1938. године, Рев. 1769, потврдио је пресуду Окружног суда сз разлога: „Навод ревизије туженикове да је призивни суд дао погрешну правну оцену о спорној ствари досуђујући тужитељици издржавање, иако јој од стране црквеног суда у смислу § 100. грађ. зак. није признато право на издржавање, — неоснован је, јер примени § 100. грађ. зак. има места само онда, кад се између супружника води бракоразводна парница и само тада духовни Црквени суд одлучује о праву жене на издржавање а како то овде није случај јер сам тужени у ревизији наводи, да се између тужитељице и туженика не води бракоразводна парница, то је призивни суд правилно своју одлуку засновао на пропису § 109. грађ. зак. и судио како о количини издржавања тако и о самом праву на издржавање.