Branič

410

„Б Р А Н И Ч"

спољашње манифестације, јер се, уосталом, то слаже и са основном идејом права да оно регулише само саољашње радње људи, и то оне које излазе из оквира личног и засецају у интересе трећих. Интервенција права у унутрашње биће полног живота, или у оном кругу који се тиче само личног иживљавања, не показује се потребном ни могућом, шта више може бити и штетна, вређајући осетно слободу личности. Интервенишући у полни живот људи, заједница у првом реду не може допустити тако рећи слободно и без икаквих правних прописа полно општење, јер би то била полна анархија, која не само да не би одговарала правилном развитку полног живота као битног основа здравог биолошког развитка заједнице, него би била и узрок честим сукобима у разним видовима, који су неминовна последица нерегулисаног полног општења (размирице из љубоморе, конкубинати, положај жене и деце). Отуда заједница прописује извесну форму коју једино сматра исправном за вођење полног живота, штитећи је у извесним правцима и кривичном санкцијом. Та форма је брак. Полни живот изван брака заједница не признаје за легалан и не даје му никакву заштиту. Шта више у извесним случајевима сузбија га и кривичним правом. Али, штитећи брак и не признавајући ванбрачни живот, држава не мора интервенисати и баш путем права, нарочито деликатним и оштрим начином кривичног права у сваки ванбрачни живот. Кривично право интервенише против докучивих и одређених, спољашњих опасности по здрав полни живот, и то таквих опасносги који по својој природи претстављлју знатну и социјалну (општу) опасносш. Дакле, спољашност и социјална опасност су критеријуми са којих кривични законодавац полази приликом интервенције у ванбрачни полни живот, уз горње ограничење моментима л-.чне слободе. Но ту заиста постоје тешкоће да се формулишу и ограниче све оне радње које показују спољашњу и знатну социјалну опасност по здрав полни живот. Док је старије законодавство у том погледу показивало много казуистике и неодређености у основним мислима, дотле новије има много више система, и, полазећи од горњег принципијелног гледишта социјалне опасности, набраја више разних дела, али се сва та дела могу свеети на неколико категорија и отуда извести закључак о томе: какве опасности по здрав полеи живот законодавац предвиђа и у чему се те опасности састоје.' 1 ) Мислимо да законодавац у главном предвиђа три врсте социјалне опасности: 1) насилне обљубе, 2) изопачење сексуалног задовољења и 3) користољубиво помагање туђег блуда (ванбрачног живота). Насилне обљуде (§§ 269—279) карактеришу се мотивом учиниоца и одсуством слободног пристанка оштећеног. Ту учинилац дела из сексуалних мотива: из необузданости свога полног прохтева, он, ради задовољења сонственог полног нагона, употребљава

*) И сама теорија није јединствена у класификацији дела против јавног морала. Док Доленц у „Архиву" за јули и авг. 1930 предвиђа три категорије дела, дотле Живановић („Кр. пр. посебни део" II) предвиђа 9 врста дела, Пожељено би било да теорија направи више система с обзиром на законодавни циљ.