Branič

СУДСКА ПРАКСА

439

„Суд верује оптуженом да су му дрва из забрана крадена, те га је по кад-кад због тога обилазио, па кад је утврдио да је Тихомир убијен у дотичном забрану опт. Д. где је нађен један одсечен церић попрскан крвљу, онда суд из те чињенице закључује да је Д. ухватио Тихомира у сечи и крађи дрва, изубијао га ушником секире по глави, пристајући на последице какве испадну и да је овим поступком прекорачио границе нужне одбране, јер суд налази да за ову одбрану није претстајао само једини начин како је то он поступио, већ је он могао и на други начин одбранити своју имовину. Касациони суд узимајући у претрес ревизију држ. тужиоца, изјављену на горњу пресуду, у којој износи да је окружни суд погрешио што је за опт. Д. нашао да је дело учинио у прекорачењу нужне одбране, пошто нужна одбрана не стоји, па не може бити места примени § 24 од. III кз., нашао је да је ревизија умесна. Ово с тога, што из изнетих чињеница, утврђених на главном претресу, у разлозима нападнуте пресуде произлази да опт. Д. ово дело није учинио у прекорачењу нужне одбране, јер се за постојање нужне одбране по § 24 од. II крив. зак. тражи да се од себе или кога другог одбије истовремени противправни напад, а који битни елементи нису утврђени да постоје; већ се из пресуде види, да је опт. Д. умишљајно ударио пок. Тихомира, када га је ухватио да му је исекао један церић у забрану, те се не може узети да је оптужени био у нужној одбрани, па ни у прекорачењу исте пошто му је право на заштиту имовине престало; па кад нема битних елемената за постојање нужне одбране, то не може ни бити речи о прекорачењу исте. Са ових разлога, Касациони суд је уважио ревизију државног тужиоца, због повреде материјалног закона из тач. 2 § 337 крив. суд. пост. и на основу тач. 5 § 350 у вези § 351 крив. пост. изрекао квоју пресуду и нашао да из чињеничког стања произлази дело из § 167 од I кз., како је то и први суд нашао, па му за ово дело обзиром на признате олакшавне околности, по § 71 тач. 3 крив. зак. ублажио казну и изрекао казну од четири године робије." Кад оправдање ревизије не садржи ревизионе наводе, и ако је странка означила да стоји повреда материјалног закона, — већ иста садржи све елементе правног лека — призива, онда је окружни суд дужан да такву ревизију у смислу § 341 тач. 2 ксп. одбаци као неблаговремену. (Решење Касационог суда у Београду од 1 септембра 1933 г. Кре. 610). Окружни суд у Зајечару, пресудом својом од 14 фебруара 1933 г. Кзп. 618/32 огласио је за крива опт. Н. В. због дела из § 316 т. 1 кз., и за исто му дело изрекао казну од месец дана затвора условно за годину дана по § 65 крив. зак. Државни тужилац у Зајечару изјавио је ревизију на горњу пресуду Окр. суда у Зајечару, и исту правдао са следећих разлога: „Према окр. Вукадину суд није могао да изрекне условну осуду. За примену условне осуде није довољно да је оптуженик осуђен на казну затвора испод једне године, већ суд има да стекне уверење да је осуђени способан да се поправи. Због тога је управо ова установа и уведена. Стога је суд дужан да наведе околности које су му служиле као основ за стицање овог уверења -— § 65 ст. ц. кз. Ако тих околности нема, онда не може бити речи о условној осуди. Нарочито је потребно да је осуђеник пред судом потпуно и искрено признао своје дело поред осталих околности. У овом случају међутим свега тога нема. Окр. Вукадин у опште не признаје дело. Признање његово пред општинским судом не може се узети у обзир, нити је суд могао с обзиром на ово и овакво признање да изриче казну и условну осуду. Када је то суд ипак учинио, онда је прекорачио казнену власт, а тиме је повредио материјални закон из тач. 3 § 337 ксп.". Касациони суд решењем својим од 1 септембра 1933 год. Кре. 610, одбацио је ревизију државног тужиоца, као неоправдану са разлога: „Државни тужилац у своме акту од 15 фебруара 1933 год. Кк. 346/32, упућеном окр. суду, изјавио је само ревизију у законом року предвиђеном по од. I § 339 ксп. и молио да му се достави пресуда ради правдања.