Branič

СУДСКА ПРАКСА

441

767/46/33, огласио је оптуженика кривим, што је ноћу између 22 и 23 септембра 1933 год. на путу између Ратине и Рибнице на месту зв. „Шумарице" стигао кола Младеновића Миодрага из Грачаца, који је спавао у својим колима са десне стране а поред њега у истим колима спавао је са леве стране Д. Б. из Грачаца, управио револвер у главу пом. Миодрагу миклећи да је то Д. Б., три пута пуцао на Миодрага једном га погодио у главу, други пут у груди а трећи пут у трбух где га је метак окрзнуо само, и са два револверска метка убио Миодрага, па се одмах вратио натраг у Краљево и ту преноћио. У оваквој радњи опт. Радојка стоји дело злочине природе против живота предвиђено и кажњиво по § 167 од. 1 кз. тј. хотично убиство без зрелог размишљања. Поводом ревизије браниоца оптуженика, Касациони суд у Београду решешем својим од 8 фебруара 1934 год. Кре. 32/34, одбацио је ревизију оптуженика са разлога: „Бранилац оптуженика у оправдању ревизије истиче повреду материјалног закона из тач. 2 § 337 ксп. која би се састојала у следећем: из пресуде и ислеђеног материјала види се да је оптуженик хтео убити сведока Богољуба али доведен у заблуду о индентичности овога погрешно је убио пок. Миодрага. Па како он ово није хтео, нити је пристао на овакву последицу, то је он — оптуженик — нехатан извршилац па га треба казнити по § 177 кр. зак. Међутим, суд је погрешно нашао да је оптужени умишљајни извршилац, и ако није утврђена намера да убије пок. М. Оц^њујући ове ревиционе наводе, Касациони суд налази да је суд правилно црименио односни пропис материјалног закона на радњу — дело — оптуженика. Заблуда у личности, ерор ин персонам, ни уколико не може утицати на саму правну квалификацију кривичне радње, пошто је и у оваквом случају код учиниоца умишљај управљен на лишење живота дакле на гшвреду једног правно заштићеног добра — живот. Није ни од каквог утицаја у конкретном случају за правну оцену радње оптуженикове чији је живот повређен, јер разликовање одређене личности чији је живот повређен не улази у услове инкриминације који се по закону захтевају за постојање дела лишења живота. Довољно је да је учинилац умишљајни извршилац тј. да је хтео или предвиђао као последицу лишење живота па да одговара по § 167 од. 1 кр. зак. без обзира што је услед заблуде лишио живота сасвим другу личност. Норма § 167 од. 1 кз. не штити живот једне одређене личности, већ живот човека као правно добро уопште. Стога је суд правилно нашао да је оптуженик крив за дело из § 167 од. 1 кз. Са ових истих разлога не може стајати ни. дело нехатног лишења живота из § 177 кз. како то бранилац у ревизији пледира, јер умишљај учиниоца управљен на лишење живота, као последицу дела, искључује могућност постојања нехата код учиниоца — § 16 од. 1 и 2 кр. зак. Исто тако непотребно је као што то бранилац погрешно истиче да је код учинирца постојала намера за лишењем живота пок. Миодрага да би било дела из § 167 од. 1 кр. зак., јер појам намере није потребан за постојање умишљаја као што се то види из § 16 од. 1 кр. зак. пошто намера у оваквом случају претставља јачи степен хотења — воље и претставља циљ саме радње, а по § 16 кр. зак. за умишљај је довољна и жеља — хотење једне одређене последице, што је у конкретном случају утврђено". По § 311 од. II кз., ако је предмет клевете кривично дело, које се гони по службеној дужности, а правоснажна одлука по том кривичном предмету не постоји, поступак за дело клевете одлаже се, док се поступак по делу, које је предмет клевете, правоснажном одлуком не оконча. (Пресуда Касационог суда у Београду од 22 фебруара 1934 год. Кре. 68). Касациони суд у Београду,уважавајући захтев Врховног државног тужиоца за заштиту закона, поменут у напред цитираној одлуци, нашао је: „По § 311 од II кз., ако је предмет клевете кривично дело за које се гони по службеној дужности, истинитост чињеница доказује се само правоснажном осудом за то дело надлежног суда, а ако правоснажна одлука по том кривичном делу још не постоји, поступак за дело клевете одлаже се док се поступак по делу које је предмет клевете правоснажном одлуком не оконча.