Bratstvo

помоћнике и савјетнике, на угледније положаје у цркви. Уз то »Грци, које су цариградски патријарси шиљали Србима за владике, обично нису знали српскога језика и били су махом врло лоши људи«:) О образовању домаћег свештенства и свештеничког подмлатка мало воде бригу. »За тих и такових фанариота пала је српска просвјета у Турској Царевини на најниже гране, па је народом још јаче овладала празновјерица. Грчке владике ишле су хотимично за тим, да би од неуког и празновјерног народа што више користи могли извлачити и што лакше и дуже над њим владати.«“) За парохијске свештенике постављају подмитљиви и среброљубиви Грциепископи и људе без потребне спреме, само ако плате добру цијену — откупнину, ако богатим поклоном епископу откупе положај. Симонија цвјета у јакој мјери. И разумљиво, јер и Грци-епископи »за новац су куповали владичанства од Турака и патријараха. Зато су они по милој вољи цијепали парохије и продавали их бољим купцима, а за свештенике рукополагали и сасвим неписмене људе, па и недорасле младиће.«%)

Народ ипак осјећа тај неред и све штетне пошљедице тога па се сам стара да добије свештенике који ће по својим "способностима моћи савјесно вршити своју свештеничку службу, ма. и не имали увијек потпуну стручну спрему.

Поједине црквене општине, јаче и богатије, осигуравају себи право да саме, у споразуму са епископом, бирају свештенике. Тако сарајевска црквена општина осигурава себи то право уставним потврдама, па су Сарајлије исто тако »и скидање свештеника осигурали од митрополитске самовоље« и »уставом себе осигурали од свештеничких криза.« »Кушао је додуше по неки Грк владика да окрњи автономна права, али је ударао на отпор код народа.«“)

Од кандидата за свештеничку службу, у осталом, није се тада ни могла тражити каква велика стручна спрема. Те стручне спреме нису наши стари свештеници ни могли добити у пуној мјери, јер није било нарочитих школа за образовање свештеника, »нити је било школа са спремнијим учитељима, у

7) Др. Рад. М. Грујић, Православна српска црква. Београд 1920, стр. 108.

2) 1518. стр. 109 8) Т518. стр. 108

%) Влад. Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајев у 17 и 18 вијеку. Сарајево 1928, стр. 107 и 89 | 1