Čovek i inventivni život

90 Божидар П. М. Ћурчић

нешто од своје тежине. Признаћемо да је то необична борба која се увек развија у смислу интереса заједнице чији су делови у сукобу. Каква штета што исто не бива и у људским друштвима! У сваком случају, ако борбе и има, њој се у погледу њенога исхода не може порећи обележје хармоније.

Очигледно, у овоме примеру као и у свима другима које нам пружа физиологија, у питању су само механизми, јер се не може прихватити да делови једног организма буду вођени у своме понашању свешћу о својим поступцима; али у питању су складни механизми у оквиру живог бића, којима би се узалуд тражили аналоги механизми не само у неорганском свету, него чак и у живоме свету узетом у целини.

Разлог је што у ствари живо биће почива на једном принципу сасвим различитом од онога који управља живим светом. У првом случају постоји известан постављени циљ, који је живот јединке и врсте; тај циљ се постиже само механизмима који чине солидарним све делове организма кроз непрестане промене њихових активности, тако да се одрже равнотеже које без престанка смерају да се раскину и које управо и сачињавају живот.

Сасвим је друкчије са живим светом, са односом међу живим бићима. Закони који управљају овим светом проистичу из сукоба, а ређе из стицаја околности, из појединачних интереса.

Ова битна разлика између природе индивидуалног живота и природе колективног живота огледа се у разлици која постоји између физиологије, која проучава односе између функција јединке, и грана биологије које проучавају односе између живих бића различитих врста. У физиологији се сматра сасвим природним да на промене спољашњих или унутрашњих услова организам одговара реакцијама његових функција које теже да обезбеде живот у новим условима. Без тешкоћа се прима тврђење да продужен боравак на висинама повећава број црвених крвних зрнаца у нашој крви да би ова могла да испуни своју улогу преносиоца кисеоника у новим условима барометарског притиска. Али кад је у питању биоценоза, то јест понашање јединке у односу на друга жива бића која настањују исту средину, чак се и не помишља на могућност прихватања да се појединачне реакције могу управљати