Čudan svet : roman

ЧУДАН СВЕТ 139

Кресовић и Ђока оду.

Сад иду код „дебеле Насте", и ту ће се добро провести. После подне Кресовић мора кући, а Ђока ће остати,

Кресовић оде.

Сутра-дан ето Ђоке код Раваила учитеља. Молбеница је готова и штемпл је прилепљен.

— Добро. јутро, господине, је л' готово>

— Све је у реду.

— Је л само оштрог

— Не сме фалити, ево да ти прочитам. Чита:

„Ваше Величество!“

Ја понизно долуписати имао сам једну тетку, после чије смрти је имање на мене припадало, ал' неки Пецкошић све је то преотео. Ја сам то суду предао преко фишкала Берберића, ал је овога Пецкошић подмитио, па је и суд подмитио, па не само што нисам ништ добио, већ ми и земљу продаше. То је велика неправда. Све се то може видити у процесу кон варошког суда у О. Зато молим В. Височество коленопреклоно, да би изволело наредбу издати, да се тај процес наново извиди, и мени за право да, да моје наследство добијем. Ако би пак суд и фишкали опета шеврдали, да се имају сви казнити. Молим В. Величество, смилујте се на мене сиромака, који сам сад остао без земље, и остајем љубећи вашу десницу и ногу — ваш највернији поданик — Ђока Гроздић.

Ђока сузе рони.

— Је л' добро

— Баш као што ваља, а баш и тако је.

— Но чекај, ово јошт није све. Видиш да је оштро писано, па нисам рад да се чује да је од мене, ако те ко упита, немој казати да сам ја писао. Сад мети крст овамо.

Ђока метне крст.

Сад учитељ савије молбеницу, начини куверту, напише адрес на цара, запечати и преда Ђоки. — Ево ти, сад можеш то на пошту дати.

— А бил боље било да сам идем цару»