Dabro-bosanski Istočnik

Ер. 2.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

Стр. 19.

зову на западу Григоријем великијем. Двојесловом зазвали су га на истоку, по томе, што је између осталога, написао и 4 књиге о чудесима и животу италијских отаца и о бесмрћу душе, и то у облику разговора, двојесловија, или грчки, дијалога, са неким Петром ђаконом. (Цркв. истор. Инок. изд. 7. д. 1. стр. 317.; предговор на прав. наст. у преводу од Д. Подгурскога, Кијев 1872.). — То ]е онај Григорије, што је на писмено излоасио литурђију пређеосвећених дарова, коју је научио, бавеки се неко вријеме у Дариграду. (Јежедневное Богослужение од проте Јахонтова Петрогр. 1879. стр. 79.). Сви услови, које је црква ставила ономе, који хоће, да буде свештеник, односе се, или на његово умно стање, или на морално, или на физичко , или најпошл>е на друштвено и породично. 1. Црква иште, да буде дотични кандидат свештенства достатно образован, снажан за проповијед слова божјега, вјешт у вршењу св. тајна, у правнлном поимању смисла св. писма, како би у стању био и другога научити здравоме учењу, а изобличити оне, који се противе (Титу 1. 9.; прав. испов. дио 1. одг. 110.). Тако исто и знање црковних правила, која се односе на његове службене обвезе (VII. вас. саб. пр. 2.). За то је и одредила, да се кандидат претходно испита (карт. пр. 25.; VII. вас. пр. 2.; ТеоФ. алекс. пр. 7.), и да се не посвећује онај, који је скоро крштен, јер га треба испитати у вјери и владању (I. вас. саб. пр. 2.; 1. Тим. 3. 6.; ап. пр. 80.; анк. 12.; Вас. вел. 20.). 2. Црква захтјева, да је кандидат познат са свога доброга владања (I. вас. саб. пр. 9.; лаод. 12.; Вас. вел. 89.; Кир. алекс. 4.; прав. испов. д. 1. одг. 110.). Не смију се у свештенство примати они, који су у хрђавоме гласу (ап. пр. 61.; I. вас. пр. 10.); којп се баве срамотним и ниским занатом; који су починили какав злочин, било у црквеном или грађанском друштву; који су учинили какво гнусно дјело (вел. требник пр. 186.). — Потанко ређање моралних својстава, која се ишту за пастирску службу, налази се у посланицама апостола Павла к' Тимотеју и Титу. 3. Како зрелост умна, тврда вјера и морална снага много зависи од узраста и развитка тјелеснога, то је црква поставила услове и односно Физичке способности кандидата свештеничкога. Потпуно тјелесно здравље захтјева већ трудна пастирска дужност. По закону Мојсеовом ступали су Левити у службу, кад су навршили 30 год. (Број 4. 3. 8. 24. 25.). Та је година била обична година ступања у ^авну службу. — У хришћанској цркви већ у почетку 4. вијека бјеху прописане године за поједине свештенослужитеље. Тако за ђакона 25, презвитера 30, полуђакона 20, ђакопису 40, пи-

јевце и чаце и мање од 20 година (VI. вас. пр. 14. 15.; IV. вас. саб. пр. 15.; неок. пр. 11.; картаг. пр. 22.). За епископа нијесу у правплима нигдје изрично наведене године. Ако узмемо ону разлику, која постоји између осталијех степена јерархичкијех, онда би дошли до броја 35. — У апостолским установама (књ. 2. гл. 1.) стоји, да се епископ не смпје рукополагати прије 50 год., осим, ако избрано лице особити даЈ) показује. Закон грчкога цара Јустинијана (527—565.) забрањује рукополагати за епископа прије 35 или најмање 30 годпнаНо било их је, који су се и у млађим годи. нама удостојили били сана епископскога; као: Тимотеј еп. еФески и Дамас еп. магнезијански, од којих првога св. ап. Павле (1. Тим. 4. 12.), а другога св Игњатије богоносац у својој посланици к' магнесцима, назива младићем. Млади епископи били су св. Григорије неокесаријски и св. Атанасије александријски (Нечаев § 64.). Правила, која прописују године старости за нека звања у црквеној јерархији створена су без сумње према тадашњима културним и хисторијским приликама. Она страшна гоњења и мучења за вјеру, бјеху повод, да су многи почели одрицати се вјере, или се колебати у њојзи. С тога је црква и захтијевала зрелији узраст, у коме је наравно зрелије и промишљавање о своме позиву", и всћа могућност сталности у вјери. Но данас нијесу те прилике, да се дотична правила црквена морају безусловно примјењивати на праксу црквену. Данашње културно и просвјетно стање у опће, имаде ту способност да у краћем времену оспособи човјека за јаван рад. Н1то се тиче другијех Физичкијех својстава, црква, која гледа највише на унутарње савршенство човјеково, (ап. пр. 77.) ипак жели, да свештеник нема таковога недостатка тјелеснога, који би му могао пријечити свршивање разних свештеничких радња, илн, који би привлачио пажњу вијерних на себе. Глухога или слијеиога није слободно рукополагати, нити такови могу вршити какву црквену радњу (ап. пр. 78.). Исто тако и ушкопленика, ако се т. ј. сам и добровол.но ушкопио (ап. пр. 21—24.; I. вас. саб. пр. 1.). 4. Црква даје свештенство свакоме достојноме лицу, било оно, ма из кога сталежа. Она се поводи по примјеру старозавјетне цркке, у којој је било одређено нарочито племе за свештенике; она не пита је ли дотични син свештенички или није (ап. пр. 76. и VI. вас. саб. пр. 33), само налаже, да сваки мора провеети неко вријеме у звању чаца, ђакона и презвитера (сард. саб. пр. 10.). — Односно породичнијех одношаја некога лица, одређује црква као што шл>еди: Не смије се рукоположити онај, који се је пошље крштења два пута