Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 20.

Д-Е. ИСТОЧНИК

женио, или је суложницу држао, илп је узео удовицу, или пуштеницу (ап. пр. 17.), или блуднпцу, или ропкиљу, или глумицу (ап. пр. 18.; ср. Левит 21. 7. 13. 14.; VI. вас. саб. пр. 3.; неок. пр. 8.; Тум. Зонарино на ап. пр. 18.), двије сестре, кћер брата или сестре (ап. пр. 19.), или тетку (тум. Валсамоново ап. пр. 19), матер свога кумчета (VI. вас. саб. пр. 53.), своју братучеду, или отац и син, матер и кћер, или два брата двије сестре и т. д. — до 4. степена укл>учно (види трулскога или 6. вас. саб. пр. 54.). Ако је когод по незнању ступио у такав брак, тада му се ускраћује сврпхивати богослужење (VI. вас. саб. пр. 26. ; ср. неок. саб. пр. 8. ; Вас. вел. 27.). Ако дотични није ожењен, а хоће, да се жеии, мора то чинпти прије рукоположења, и то са безпрпјекорном православном дјевојком, јер његови укућани морају бити сви православни, шта више и дјеца његова морају сту пати у брак само са православнима (карт. саб. пр. 26.; лаод. саб. пр. 10.; IV. вас. саб. пр. 14.; VI. вас. 3. 12. 26.; Вас. вел. 12. 27.). — Како св. ппсмо високо цијени хришћански брак, у коме муж и жена сачињавају једно тијело (Еф . 5. 21.: ср. Бит. 2. 24.; 1. кор. 6. 16.), а апостол Павле представл.а породицу хришћанског свештеника, обрасцем моралнога живота (1. Тим. 3. 2—5.; 7. 11.), то црква на основу тога и ушл.ед своје практичке потребе, жели, да је и жена свештеникова узорна владања, и пријети ономе свештенику одлучењем, који би продужио живот са женом, која је пала у прел.убу (неок. саб. пр. 8.; тум. Валсамоново на ап. пр. 18.). Како други брак у хришћанској цркви није хваљен био, то долажаху на ту мисао, да дјеца, која потичу из другога, као и она из незаконитога брака, не могу бити посвећена за свештенике. Али црква цариградска одустала је од тога мишљења још у 9. вијеку. Патријарх цариградски НићиФор (806—815.), својим 8. правилом, дозвол>ава рукополагати лица из другога или из трећега брака, ако су она иначе способна и достојна свештеничкога сана. — У патријархату александрпјскоме бјеху противна мишл>ења. Тамо захтпјеваху, да патријарх мора бити из првога брака. Но кад год. 1195. изабраше једногласно за патријарха Марка II., п кад овај примјети, да је његов избор незаконит због тога, што он потиче из другога брака, црква александријска не обазрјевши се на то, потврди његов избор. Те исте године обрати се патријарх Марко на знаменитога канонисту Теодора Валсамона, са питањем, да ли дјеца из другога брака, или она суложничка, могу бити рукоположена за свештенике. Валсамон Му је одговорио, да дјецу из другога брака не треба исклучити од тајне свештенства, пошто је синодална одлука (од 921.), коју је цар

Константин 10. ПорФирогенит обнародовао, изједначила други брак са првим. (Др. Јосиф Чижман, чувени бечки канониста, у своме знаменитоме дјелу: „Баз ЕћегесМ <1ег оппеп{;аНзсћеп Шгсће" = Брачно право источне цркве, стр. 416—17.). — Исто тако миш:л>аху још у 5. вијеку, да се незаконита дјеца не смију рукополагати за свештенике. С тога је и могуће било, да су и неки канонисти дијелили то иишљење, и да је то црква и у самој пракси наблудавала. Али свједоџбе, које се приводе у потврду тога, не само, да су непоуздане, него су дијелом и лажне. (Чижман стр. 702.). Црква је, шта више шл.едила ономе опћему начелу, које је изречено у 33. правилу трулскога сабора, да се т. ј. не гледа на поријекло онога, који се прима у клир, већ на то, да ли је он достојан према одредбама, које су изложене у св. правилима. — Валсамон је одговорио на споменуто питање патријарха Марка, да слободној дјеци ропкиња илн суложница, није забрањено ступати у клир; јер да се матере само, због блуда казне, али дјеца при томе нити су учинила грнјех какав, нити заслужују за то казан. По томе дакле, незаконита дјеца смију ступати у клир, као и остали л.уди, који имаду способности за то (Др. Јосиф Чижман у горњоме дјелу стр. 703.). 5. Православна црква штитила је свагда брак својих свештенослужител>а; шта више пријетила је свргнућем онима епископима (калуђери су тек од 4. вијека почели бивати епископима), презвитерима и ђаконима, који би под изговором побожности хтјео оставити своју жену (ап. пр. 5.; VI. вас. саб. пр. 13.; гангр. саб. пр. 4.; I. вас. пр. 3.; картаг. 3. 4. 70.; уст. ап. књ. 6. гл. 17.). — Али је црква дозвољавала, да се и нежењени могу рукополагати, под тијем условом, да пошље рукоположења не могу захтјевати, да се жене (ап. пр. 26.; VI. вас. пр. 6.; неок. пр 1.; анк. пр. 10.). Према овоме дешавало се је у пракси црквеној, да су н ежењени рукополагани за мирске свештенике. Но ова се пракса губила у оној мјери, у којој је успјевало калуђерство у науци и политици, и чим је оно, користећп се наклоношћу хр. грчко-римских и кашњих свјетских владара, брже крочило највидннјему положају у црквеној јерархији. Прије неколико мјесеци рукоположио је један епископ пријеко у монархији два свршена богослова и нежењене за мирске свештенике. Један дио прекосавске штампе српске, подигао је био читаву грају против тога чина, подмећући томе архијереју и онакав смјер, у који мп не можемо никако вјеровати. Јер кад се обазрјемо на прошлост његову и ону борбу за светињу црквену и народну, онда му морамо прије одавати дужни пијетет, него ли, заједно са нецријатељима, с' једне стране обарати му