Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 2.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 21.

углед, а с' друге стране, увеличавати ону мржњу, коју на њега видими и не видими врази излијевају. — С тога ми не иристајемо у подметање исте штампе, нарочито онога дијела њезинога, о коме смо већ и ми овамо увјерени, да му свака, па и најпрљавија рука, пуни ступце разним и најсрамотнијим измишљотинама. — Ми смо прије вољни мислити, да је преосвсштени г. ен. Т. Ж. имао, између осталога и ту добру намјеру, да онима благообразнима младићима помогне, како би они, кад већ при данашњим околностима, не могаху поћи пречим путем, на овај начин доспјели до оне величине, која им у будућности намигује. Чин преосв. г. еп. Т. почива без сумње на каноничкоме, пак и на хисторичкоме темел,у. Али ми при свем том нијесмо за будућност те праксе, а то са овијех разлога: а) Што код нас постоји установа калуђеретва и ако судбина наших архијереја по канонима св. православне цркве, није везана за ову институцију, која имаде онакове услове, које 1е сама себи, у својим најбољим приликама, створити могла, за књижевни рад и црквену просвјету. Треба је само повратити на канонички њезин живот, и оборити оно, што се тамо јавља, као смијешан контраст (противност) од онога, што сачињава праву подлогу тој установи. б) Што би се учестаном праксом збиља пошло на сусрет целибату (безбрачности), томе големоме споменику људскога притворства и недостојноме пркосу ономе закону, кога је Творац положио у устројству човјечијему. в) Што, бар на јави, не постоји то, да се нежењени л>уди баве више науком, дочим Фамилијарни живот човјека у опће, а свештеника на по се, смета његовоме духовноме развитку, његовој духовној бризи. То је, да се другчије не изразимо, гола соФистичка Форма, која праве суштине није кадра у себе смјестити. Кад би подобан мотив кретао нашијем мозгом, онда би се морали чудити, од куда толики славни л>уди на свијету, кад су ожењени! — Од куда специјално у нашим православним црквама они вриједни свештеници, који тако живо раде на књизи, просвјети црквеној и народној! — Од куда она снага књижевна и просвјетна, коју тако јако засвједочава протестантски клир у Бземачкој и Швајцарској, којијемахом женат! Мирскоме свештенику треба дати потпуније образовање, а иошље тога створити му и повољније услове његовога опстанка. Треба скинути ону крљушт са очију, те добро отворити очи и увјерити се, да је у слободноме и напредноме мирскоме свештенству, најбоље јамство за стварни напредак цркве и народа; да је свештенство мирско најјача полуга у црквеноме и народноме животу, јер калуђерство већ по канонима није упућено на народ;

оно се у првоме реду брине за спасење своје душе (Дијон. ареоп. о цркв. јерархији књ. 2. гл. 6., еп. ГГорФирија усп стр. 69.). Треба према тој важности мирскога свештенства, и ирема ономе узвишеноме задатку, кога мирско свештенство имаде, ово материјално и тако снабдјети, како оно неће у оној мјери морати бринути се за насушни хљеб, и ушљед свога биједнога материјалнога стања, понизити се до најнижега сталежа у држави. На архипастирима црквенима с' једне стране, и на мирској власти с' друге стране, лежи дуг, да се искреније брину за опстанак свештенства, па ће и свештенство са своје стране моћи савјесније вршити свој задатак у цркви и држави, и неће дозволити, да истанча она морална права веза, која спаја свештенство и народ са својим властима. Прошла су она времена, кад је требало задовољити само владику или кога у црквеној јерархији упливнијега калуђера, у намјери и жељи, да ће ови ућуткати попа, па неће смјети ни бау. Данас је већ свакоме у устима оио: јејуже мјероју мјергше, возмјеришсја вам. Треба и мирскоме свештенику пружити ирилику, да и он може доћи до положаја, у коме ће уз бољу и уреднију награду, и он моћи засвједочити своју способност, као и сваки поједини целибатник. Треба, најпошље, да наши целибатници ону своју ничим не оправдану превласт, ону искључивост, ону величавост и гордост прегоре, те да један пут, права и искрена узајамност, љубав, коју апостол Павле тако топло препоручује (1. кор. гл. 13.), имаде своје право мјесто, јер само тако будем утверждени во томже разумјени и во тојже мисли (1. кор. 1. 10.). г) Што они, који се нежењени рукополажу, не постављају се на такову службу, која је скопчана са већим трудом и подвигом; на какву слабу капеланију или парохију, већ на угледнију и бољу парохију. Тијем се потискује Фамилијарни свештеник, који исто тако може бити научен и изображен, и одузимље му се прилика, да може изобразпти своју дјецу, коју он законито рађа, а хришћански одгаја и тијем више доприноси друштву црквеноме и грађанскоме, него икакав инок на свијету, ма како се он знојио у молитви и размишљавањем о небеснпм предметима. д) Што онај, који се нежењен рукополаже, ако је слабуњав, није за трудну пастирску службу, нарочито онђе, гђе треба 3—4 сата ићи преко брда и долина: ако се пак гнушава брака онда постаје јеретик, и као такови одлучује се од затеднице црквене (гангрскога саб. пр. 1. 4. 9. 10. 14. и 21.; ап. пр. 5.). Колико смо могли чути, неки су се позивали на праксу руске цркве у овоме послу, а неки, да су опет порицали ову праксу тамо.

\