Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 2.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 23.

Б е с 3 а ш т о п р (Говоре1 Ђраћо! — Чули сте повјест и значај овога рођен-дана св. Богородице; а сад, пошто је ово имен-дан или храм ове наше парохијалне цркве и ношто видим, да сте исту данас у приличном броју походили, дајте велим, да коју проговорим о томе: зашто, и шта је узрок, да наш српски народ и бројем и материјално пропада? Ја ћу летимице неколико узрока томе нашему пропадању навести, а ви сами послије судите, је ли или није ли то узрок нашему очигледном назатку. Дакле молим послушајте ме: Браћо! Многи су и премноги узроцн томе нашему пропадању, нити би се сви моглп у овако кратком времену исказати; ипак усуди ћу се бар оно рећи, што је по моме мпшл.ењу најглавнпје и што се сваким даном увиђа; а то је: Прво. У свакој варопга и селу српскоме, постоји у нас свађа и инад, пакост и завист, лаж и опадање. Један другога не трпи — или због наведених узрока или због личне користп, те се тако вјечно гложимо и таремо међу се, у мјесто што би требало, да као браћа у слози и љубави живиио, а оно сваки дере на своју страну. „Слога сваки пос'о ради и напретком увијек слади" пјева једна пјесма, но ето жалости! — стари и заклети наш непријател> неслога никад се од нас и не лучи, и ваљда је суђено баш нашему српскоме народу, да га ова сотонска кћи, и у гроб сурва! То је први и најглавнији узрок нашему губитку и с дана у дан пропадању. Друго. У љутини и јарости, што си се на пр. посвађао са твојим комшијом, да би тобож утолио лавску јарост и љутину своју, затијем ако си у нечему штету претрпио — или ако те је некаква жалост прибила, — томе свему велим тражиш лијека у несретној ракији и другом отровном пићу, т. ј. да те оно ублажи и да лакше поднесеш неповољни и нанешени ти случај. У тој муци, више пута занемариш твоју ра!)у и кућу, те ти сви твоји послови не свршени и необрађени остану. На тај начин твоје добро суноврат пропада; а ти у мјесто да се повратиш, с противником помириш, на жалост заборавиш и т. д., радиш све на против т. ј. како да противнику одолиш; а што толику штету своме добру, имању и кући па и здрављу понајвише наносиш, о томе мало кад и помишљаш. Треће је зло пропасти нашој нерад. Многи од нас не ради ни толико, колико би се могло. Читава готово зима у нераду прође. Четири и пет мјесеци у зими ништа се аман и не приФатиш; а готово и зарађено троши се. А да

ј е д а. о п а д а м о? а 1880.) шта се ради? Та ето шта: иде се по механама на ракију, комшији, куму и пријатељу на еглен и ту се пијуцка, пуши, сједи и разговара; а о раду се и не мисли. Кад дође прољеће, требало би радити, али се тешко наканиш; јер си већ одучен од рада. Многи опет мало богати и имућнији, најми слуге и момке, па каже, та шта ћу се ја мучити? нека ми други уради, све једно. Јест мој брате, али тп треба да знаш, да туђа рука не тече. При свему томе, што толика зима код нас у нераду прође, код нас браћо и л.ети има много некијех заповједнијех и не заповједнијех празника и светаца, као: млади петака, коњских четвртака, вучиј уторака, мишијпх субота, увјета, завјета, усјечења, времених и пређних еветаца и других чудо и сијасет дана, у које се ама баш нпшта не привређује. Па кад се све то прорачуна, онда се није ни чудити, зашто пропадамо, баш на против, треба се чудпти, како нас још више и живијех има на земљи. Четврто и главно пропадање, јесу наши многи покварени обичаји. На прво мјесто долазе наши селски сватови. Колико вам се ту похарчи и времена и новца узалуд? Ту се прво плаћају и купују младе, као да су животиње, а не словесни створови, па се и ту једе, пије и троши немилице. Ви браћо тежаци знате, шта вас стају такви једни сватови и млада. Многи новаца немају, зато трчи и тражи на интерес. Година гора иза горе. За кратко вријеме интерес надмашпо главницу; тада држи продаји, коња, вола, овцу, козу, кућу и земљу и то, пошто ко хоће. Оад не имајући шта ни о чему више радити, ево ти га ђе сели један тамо, други овамо; а не зна јадан, да се без рада п штедње не може ниђе живити. То је браћо узрок, те смо пропалице и расијанн које куда, незнајући један за другога. Пето. Обичај, који Србина убија, јесу браћо наше службе и славе. На четири и пет дана, ту се спрема и готови и чине се припреме свецу. Ми држимо, да ћемо светитељу угодити, само ако доста наспремамо јела и пића; ако нам се гостн преједу и препију, а поглије толико дана куњају па боме неки и умре, у<1>ативши у пићу корјена некој неизљечимој бол.етици. Не браћо, милије би било и Богу п твоме светитељу, да си тај дан угледао и помогао какву сироту и невољнога; а оно што је узалуд нотрошено, да си којом срећом очувао и уштедио за црне дане. Шесто. Још се гријеши и према болесницима. Је ли се ко разболио, не иде се љекара тражити, јер веле: шта ће му доктор, шта он