Dabro-bosanski Istočnik

Ер. 2.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 25.

цива и задовољи се законим: дохоцима, нити изнуђавај шта против прописане награде. 4. Црквењака или другог ког од служитеља цркве, неотправљајућег точно своје дузкности, опомени и посавјетуј озбиљно и благодушно. ГГа ако- твоја савјетовања буду бесплодна, јави га свом протојереју, који ће га по полученом од Нас настављењу знати укротити. 5. Не иди незван на пирове, а кад си позван, владај се мудро и не засједни до мрака; у крчму пак и каФану да нијеси ушао никако. 6. Трговати и најмити се код другога за какав рад, запријећено ти је под лишењем чина. 7. Не удаљавај се од цркве осим ако ти је нужда - , но у том случају ишти претходно дозволу од своје власти, која ће учинити наредбу за обслужење твоје парохије док одеуствујеш. 8. Одијело нека тије чисто и чину твоме пристојно; то захтјевај и од дјакона, гдје га има, и од црквењака. Свети апостол Павле дајући Тимотију поуку за свештеника, пзмеђу осталога каже: „Ако ко не умије својијем домом управл>ати, како ће се моћи старати за цркву божију ?"

(Посл. Тим. III. 5.). Ове ријечи имај увијек на памети. Јер ако ти, као пастир цркве, не узумједнеш држатн ред и чиност у еопственом дому, онда црква губи надежду у теби да ћепг моћи до благополучија довести повјерено ти стадо. Ако твоја супруга није уредна, ако твоја чељад а нарочито дјеца нијесу добронаравна него распуштена, како ћеш наставити у благонаравл.у оне који су повјерени твом надзиравању? Ти си обвезан давати им образац живота својим еопственим примјером. Зато се управљај по овом пропису, како би се твоји парохијани од тебе научили и чесном животу и добром домоводству. Ову поуку садржавајућу у себп правила, по којима се имаш владати, завршујемо слиједећим ријечима светога апостола Павла: „П1то је год истинито, што је год поштено, што је г>д праведно, што ]е год пречизто, што је год прел.убазно, што је год славно, и још ако ииа која доброд1 *етељ, и ако има која похвала, то миелпте. Што и научисте, и примисте, и чусте, и видјесте у мени, оно чините, и Бог мира биће с вама". (Фил. IV. 8. 9.). (Наставиће ее.)

II.

Наше вјероисповједне школе. (Наетавак.)

Ако смо ради и ми да пригрлимо тај Факт важности народне школе по наш народни , као изворне чињенице сваког племенитог

о живот, рада, која је у етању човјеку душу и срце облагородити, његову духу у недоглед полета дати, и у правом смислу ријечи човјеком га учинити; која нам даје такав умни капитал, као једину праву, али и најмоћнију својину нашу, коју нам никаква сила одузети не може — онда нам је најсветија дужност и пријека потреба, да се побринемо, не само како ћемо наше народне школе очувати, него како ћемо их помножити, како унаприједити п тако удесити, да нам што веће користи донесе. То су општи захтјеви, које сваки народ, старајући се за евоју школу, од ње изискује, а осим тијех општијех постоје још и поеебни, ко]и важе опет само за поједпне народе. С тијех посебнијех разлога, сваком је народу своја школа најмилија, јер му она, као такова, највећу корист донијети може. Хиљадама другијех, туђијех школа, макар оне Бог зна како лијепо и добро уређене биле, за њега су од нпштетне вриједности, чим му не одговарају његовим народним потребама; јер права просвјета некога народа може се постићи само оном народном школом, која уз остале добре особине, стоји још на правом, чисто народном основу.

С тога ћемо и ми, у колико смо напрпјед истакли општу важност народнијех школа по сав људски род, у толико се и даље потрудити, да бар у најкраћим потезима изложимо прави основ и важност „наше" наропне школе, како би тиме уједно одговорили и на оно напријед стављено питање „какве требају да су наше народне школе". Без обзира на културну прошлоет народа, на дух народа, на правац његова мишл.ен>а, на његову вјеру и обичаје, не може се ппстићп прави напредак на просвјетном пол.у нпкаква народа, а најмање нашег. Оба образовна завода, кућа и школа, особито су у нас тако тијесно спојена и једно на друго упућена, да би васпитање нросто немогуће било, кад се не би узајамно помагала и допуњавала при васпптању дјеце. Да на ово прво васпитање дјеце ваља највећу пажњу обраћати, начелно је цравило у педагогији свакога народа, ]ер прво васпитање полаже човјеку темељ за сав његов будући живот. Нама и наша српска народна пословпца о томе прелијепо свједочи, кад вели: „ПЕто се коме за младости у душу посије, то му послије из душе никне". Што се у овом времену пренебрегне, не може се никад више надокнадити, јер ма каква погрјешка, учпњена у првом васпитању, замашнија је од сваке сличне погрјешке у каснијим степенима развитка.