Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 58.

Д.-Б.ИСТОЧНИК

Бр. 4.

да буде, т. ј. с в е з а, к о ј у ј е Б о г с т в о р и о и у р е д и о, нокојумуж и ж е н а с л о б одно склапају. — Стога и Христов благослов није могао изостати онда, кад се ствара облик живота људскога, кога Он сам признаје, да је пријеко нуждан у царству Његовоме. Но Христос излијева свој благослов при самој гозби У виду чуда, претворивши воду у вино. Кад се зна, да је то прво дјело Његова јаввнога живота, прво чудо, почетак славе и вјере Његове на земљи (Јов. 2 : 11.), и да је Он то своје велико Д .јело изволио извршити при б])ачноме весељу, онда се мора закљућити, да је Господ љубио и цијенио брачну установу више свакога створа и живота на овоме свијету, и да је искупљење и освећење, које је Он донио с неба, у првоме реду намјенио браку, који је поткаи основа роду људскоме. — Христос је доласком својим чов Ј ек У У иоходе, осветио човјека и дао му снагу, да може достојно врншти свој животии задатак, кога му је Бог одредио, у свјема својим појавима и правцима. Он, као што је био у староме завјету пут, тако је, кад приде кончина љ е т а и дође на земљу, јавио се као истина и ж и в о т цпјеломе свијету. Он је нама чокот, на којему ми као лозе цвјетамо и плод доносимо. Преко њега постајемо участници оне велике благодати и љубави Бога оца; постајемо синови божји. Што је год човјек у стању добра да учини, било сам, или у своме брачноме-породичноме животу, долази му од Христа Спаситеља. Христос ствара, и приводи синове Богу, па за то и бдије над браком и његовом светињом. Ко склапа брак као хришћанин т. ј. онако, како Бог хоће п како га вјера његова у Христа учи, тај је свагда снгуран оне снаге, која му се с в и ш е подјелује ; уз њега је непреетано Христос, који му помаже у веселим и у тужним данима. Ако хришћанин у опће тежи за тијем, да све што ради, у страху божјему са правнм хришћанским разположењем и у славу божју ради, као што н. пр. ан. Павао учи : А к о ј е д е т е, а к о л и п и ј е т е, а к о ли друго ш т о ч и н и т е, с в е на славу божју чините (1. Кор. 10: 31.), то ће он хришћански понашати се и онда, кад са евојим еупрушким другом и помоћу божјом ствара нов живот, и кад се назове оцем и матером, и онда; кад треба показати родитељску бригу и љубав у пуној мјери спрам своје дјеце, коју његујући и одгајајући хришћански, његује уједно и подмладак рода човјечијега, а тијем испуњава највишу вољу оца небеекога, који жели, да ее множи род људски (Бит. 1. 27.), прави чланови цркви, којој су од почетка позвани сви људи (Мат. 25. 34; Јов. 10. 14. 16). 2. П р о п о в и ј е д Спаситељева н а г о р и (Мат. гл. 5.) К а д в и д ј е И с у с н а р о д, говори јеванђелист Матеј, и о п е с е н а г о р у, и-сједе, и приступише му ученици њ е г о в и. Господ, као што читамо даље код по-

менутога јеванђелисте, пошто је изређао све добродјетељи, које човјека красе и обећао награде људима за такове добродјетељи, казује ученицима евојима њихов прави значај и задатак међу људима на земљи; наглашава им, са каквом ће правдом ући у царство небееко, осуђујући књпжевнике и Фарисеје, прелазп на 6. заповпјед, и за тијем наставља: Не чики нрељ-убе: Ј а в а м к а ж е м, д а с в ак п, којипогледана ж е н у с а ж е љ о м, в е ћ ј е у ч и н и о п р ељ у б у у с р ц у с в о ј е м у. А а к о т е о к о т в о ј е, д е с н а р у к а т в о ј а саблажњава, одсјеције, јер т и ј е боље, д а п о г п н е ј е д а н о д у д о в а твојијех, н е г о л и с в е т и ј е л о т в о ј е, д а будебаченоупакао. Т а к о ј е к а з а н о, а к о к о н у с т и ж е н у с в о ј у, д а ј о ј д а к њ и г у расиусну (Второз. или 5. књ. Мојс. 24 : 1. ; Јер. 3. 1.). А ј а вам кажем, дасваки, којипустижену с в о ј у, о с и м з а п р е љ у б у, н а в о д и ј е, т е ч и н п п р е љубу; и којипуштен и ц у у з м е п р е љ у б у ч и н п (Мат. 5: 27—33.). Као што се из овијех ријечи види, Спаситељ сматра у ономе човјеку. који пусти жену евоју, осим за прељубу, за преступника заповијести своје, за наруиштеља светиње брачне. Истина, такав човјек не чини сам непосредно прељубу, али је чини посредно, и посредно се гријеши о заповијест Христову, јер он наводи, да жена чини прељубу. Што год чини жена на тај начин пуштена од мужа, са другијем, крив је муж, који ју је отпустио, јер он је њу довео у то искушење, у тај положај, до руба моралне пропасти. Само у једноме случају муж није одговоран по ријечима Христовим, и то, кад отпусти жену за прељубу, т. ј. кад је жена сама и непоередно срушила ограду стида својега. 3. Р а з г о в о р Спаситељев с а Ф ар и с е ј и м а (Мат. 19. 1—13.; Марко 10. 1—13.; Лука 16. 18.). Мржња Фарисејска на Исуса бјеше већ доспјела до највише мјере. По томе, кад нам јеванђелист каже: приступише к њ е м у Фарнсеји, да гакушају (Мат. 19: 3.), не можемо мислити, да су Фарисеји дошли к Исусу из радозналости, него, да му измаме ријеч, због које би га упропастити могли. То мишљаху, да ће постигнути, ако им пође за руком, навести Христа, да ступи у опрјеку са Мојспјом и његовим законом. Питаше га дакле : М о ж е л и човјек отпустити своју жену за с в а к у кривицу? Они су већ знали, да Господ није изумио развод брака у ономе смиелу, који је дотле важио код јевреја, него да је Он са свијем ограничио раскидљивост брачне свезе. Они еу чули ријеч Христову о светињи брака, кад су стајали са множином народа из Галилеје, и из десет градова, п из Јерусалима из Јудеје, п испреко Јордана (Мат. 4: 25.), и слушали проповијед Исусову на гори. Но при свем том