Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 56.

д .-Б. иеточник

Бр. 4.

је у њему био „дух Христа Исуса." Смјерност, кротост ц љубав, биле су главне црте љеговог карактера. Он се користио уважењем и неограниченим повјерењем свију знанаца љеговије. Неуморивши се и неклонувши у своме борсњу за унапређење и успјевање цркве, — будући постављен за поглавара црквп кесаријској и околним странама — он се налазио свуда, носјећавао све цркве, давао мудре савјете и наставе презвитерпма — свештеницима — и старао се исправпти нарави и обпчаје народње, н таким начином подобно своме учитељу, „ходио чинећи добро." Одважност и благородство душе св. Василија учинили су га најватренијим заштитником истине п православља. Кад су се император и главни његови савјетници сјединили — придружили — Аријанској странки, и настојали са жељом да н њега привуку на своју страну, тада он, не само што се није могао подобноме нечастпју иридружити, него је за свагда остао непоколебив као стјена, у заштити велике пстине божествености Исуса Христа искупитеља за грјехе свијета. На посљедку, највећу је корист ев. Василије цркви принио са својим умотворним дјсдима; а такова су сљедећа: толковања светог писма на разне части; поучења о ј азличитим

христјанским дужностима; разсуђивања о заблуђењу Аријана и другпх Јеретика и најпослије писма поводом млогих важних иитања, која су у то вријеме цркву колебала. Један од сувременика св. Василију снисатеља овако се одзива о његовим умотворинама: „Кад ја чптам саставе црпљене из св. иисма, меии се само каже да ја говорим са Творцем мојим и још више се њему приљубљујем у благоговјенију; кад ја то читам што је св. Василије написао о светом духу, ја осјећам п чувствујем себе у ирисуству истинитог Бога и, примајућн њим изложене мисли, чувствујем себе још више приуготовљенијег к проиовједању и разјашњењу божествене истпне. А кад ја читам његове проповједи бједнијем и иростијем људима, тада чувствујем, да се заноспм далеко чак преко слова, прелазим од једног краја свијета на други и преображавам се у друго суштество!" Преклонимо се дакле пред необичнпм дјелом великог светитеља, и да нам помогне Господ ељедовати за њим, као што је п он сљедовао за Христом. По руском из „Паломника." С. Соколовић, свештеник.

Архијерејско поучење новорукоположеном свештенику, изведено из правила светих Апостола и светих Отаца. (Наставак). Друга поука: шта има радити свештеник по својој пастирској дужности.

1. Дужан си, што чешће, објашњавати сво-1 јим парохијанима Символ Вјере, Дееет Заповједи божијих и молитву Господњу — Оче наш; иа зато ћеш у недјељне и празничне дане чптати на литургији сад ноучна слова, сад по нешто из пространијег Катихизиса. Не пропуштај и на самој јутрењој читати кратка поучења, било из Продога, било из које друге црквене књиге, бирајући из њих што је најсходније за право учењс. 2. Стараћеш се да дознаш, какви с.у пороци овладали твојом паством, па ћеш према томе давати поучења, која ће смјерати на истребљење тих порока и на исправљање својих парохијана. Осим цркве, настојава ћеш о том и по домовима, но свагда тихо п кротко. А ако који послије оваке опомене остане непоправљен, онога ћеш јављати своме протојереју, који ће по дужности Нама достављати такав случај. 3. Ако ти дође до знања о неком твом парохијанину да је свађилица и готов на бој, илп да се опија, дужност ти је да га кротком бесједом поучиш, да се остави тога, нримјетивши му, да горњпм поступањем гријеши Богу, даје саблазни и наноси штету блпжњему.

4. Сваком даном приликом савјетова ћеш и мало и велико, да се приљежно Богу моле, били на дому или путу, пли у пољу на радњи; па ако не би знали друге молитве, а оно нека говоре ову најкраћу: Господи иомилуј! придодавши им, да се и тако кратком молитвом могу сачувати од гријеха. б. Гавним начином укорјењава ћеш у срца својих парохијана, без разлике узраста и нола, и честим напомпњањем утврђива ћеш у њима ту мпсао: да је само један Бог, у ком је сва срећа наша; да је само један Спаситељ наш Исус Христос, који нас спасава од гријеха, од ђавола и од вјечне смрти. 6. Годитеље ћеш неирестано савјетовати, да своју дјецу васпитају у страху божијем, и да их из ране младостн упражњавају у раду и омиле им трудољубље, јер нерад и безпосличење наводи човјека на свако зло. Нридода ћеш им још и то да нн сами не исују, нити да дјеци својој то донуштају, јер се бесрамним ријечима трују њихове добре мисли. 7. Настојава ћеш да сви приљежно долазе у цркву божију, да се у своје вријеме исповједају