Dabro-bosanski Istočnik

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 115

„Јест, Бог неба и земље; онај Бог што је путујући по пугима. вратпма и под сјеннцама и хладу старе смокве у причама говорио и проповиједао. Он бијаше млад и красан, а једина жеља му бијаше, да га народ. л.уби. Он је био на вечери код моје сестре, и ја сам сједила поред Бзеговијех ногу н слушала његове ријечи, које су текле као бистра вода у потоку. Сестри мојој не бпјаше право што ја сједим поред његових ногу и слушам његову наугсу а њој ие помажем у раду, па се тужила на мене и молила: Равви — учитељу, •— реци јој да ми помогне да вечеру зготовим. А Он? Он би ми милостиво опраштао и рекао ми да сам добри дијео изабрала, које се од мене не може одузети. Да би га К1 год видио тако, рекао би, да ј<> преда мном какав млад горски пастнр; али у Његовим зеницама блисташе се свјетлост, при к >јој би пламен потавнио. То бијаше онаква свјетлост каква се блисташе на челу Мојсијеву. Његова блага нарав, КЈОтка и мирна, наличаше на благу, тиху ноћ; но гњев Његов — страшнији је и од самог грома. Волио је оне, који су смјерни; љубио је слабе и нејаке. Путем, куда би годходно дјеца су трчала за Њим и додирала се његовијех хаљпна. Он је Бог Аврама и Јакова. Онијем рукама, којима је створпо сунце и звијезде и све, што видимо и не впдимо, тијем истијем рукама миловао је по лицу малу и њшорођену дјецу, коју би њихове мајке по колибама и путевима радосно пред Њега износиле." „Он је био нрост и невин као мало дјете. Он је и мртве из гроба дизао. Видиш ли овдје међу нама мојега брата: РБСга је Он из гроба дигао. О жено! Погледај Лазара! На њему се још познају смртни знаци: тавнило лица и ужас у очима од пакла, којег је видио". Дета Акилија не хтједе више да слуша, већ уздгнувши Израхиљтјанки своје мило и л.упко лице и гледавши јој право у очи својим бистрим погледом, рече јој : „Маријо! Ја сам одана вјери мојијех отаца. Ја не могу трпљети, да се Богови не поштују, јер то не би било лијепо а и опасно је ио ме, као женску. Јер тако треба да чиним, пошто то од мене изискују обвезе према мојем мужу, Римл.анину и витезу, који не трпи у вјери никакве новотарије. Једино што могу признати то је, да и на Истоку имаде добријех Богова. А и твој Бог, Маријо, чини ми се да је добар, јер је, као што ми причаш, волио и л.убио малу и нејаку дјечицу, коју су Му њихове мајке доносиле у

својем наручју. Поред тога прпзнајем, да је био особито добар према женскпњу, и одиста жалим што га и аристокрација и народ овога града не поштују. Богаташи су овдје имућни и одлични, па би требало да вам даду колача и другог јестива. Него чуј, Маријо Израхиљђанко: моли се ти твојему Богу, који те тако воли, и заишти од њега мени оно, што су ми моје богиње одрекде." Дета Акилпја устежући се и застајући у говору изговори ово неколико ријечи, па онда ућута а у лицу се намрштн. „Шта желиш даклен, о жено!" Упита је озбил.но Марија Мчгдалина. Што ти је тако душа узбуђена? Шга ти осесудјева?" Тад се Акилија мало ослободи и рече јој: „Маријо! Ти си жена, али си мени незнана, па ипак ћу ти повјерити моју женску тајну: Шест је година минуло од кад сам се удала за мојега мужа, па још немам од срца порода. Па то ме пече; то ме жалости. Ја чезнем за дјететом; ја га од све душе желим, јер ми је срце пуно жарке л.убави, којом бих своје чедо л.убила п миловала. То желнм, то чекам; али ја очајавам, јер можда ми се никад не ће жеља испунити! А ја, ја од свег срца желим и чезнем за тијем ! Маријо! Ако ми тај твој Бог на твоју молбу подари оно, што су ми моје богиње ускратиле; ако ми се укаже срећа и моја ми се жеља испуни : вјероваћу да је добар и милостив Бог; љубићу га и старати се, да га љубе и поштују и моје пријатељице, младе и лијепе а шћери првијех породица овога града !" Магдалена јој одговори озбиљно и значајно: „Шћери римска, кад видиш да ти се жеља испунила, не заборави то, што обећа мени слушкињи Исусовој !" „Не ћу заборавити", рече јој Масалинка. „А за сад, Маријо, узми ову кесицу новаца, па их подијели с твојијем друштвом. Ја идем кући и чим дођем одмах ћу се побринути, да твојој дружини пошаљем кошнице пуне љеба и меса. Кажи твојем брату и сестри, и тој твојој дружини, да могу елободно отићи из овога прибјежишта, у које су се склонили, па нек иду у коју гостионицу у овоме граду. Мој је ХелФије знатан човјек ; он је велик и моћан, па не ће допустити, да вам се учини какво зло. Кад ти се прохтије, да ме други пут видиш, запитај ма кога било на улици: гдје је кућа Лете Акилије? па ће ти свак казати. Маријо Магдалино,некатебогови чувају! Буди ми здраво!" (Свршиће се.) *