Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 110

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Из црквеног права Пише Т. Алагић, проФ. 0 Б Р (Нас III. I. Лице, које отмицу чини. Црквени правни извори говоре само о отмичарима (арпазонтес, гар^огез), т. ј. о људима, који отимају жене. Разлог је томе без сумње тај, што је по природи саме ствари тешко доћи на ту мисао и могућност, да жене отимају људе и да по томе ова отмица може бити узроком брачне сметње. Код човјека вриједи као брачна сметња та прилика само, кад је застрашен или нагнан на брак, другим средствпма, осим отмице. Жена пак, или дјевојка може да претрпи ушљед отмице губитак, који се не може више накнадити ; отуда су и постали закони који пријете оштром казни отмичару његови помоћницима и савјетницима, и тијем чувају личну слободу и част женскиња. — Жене чине вјештим заговарањем неког лица велику услугу отмичару; оне стварају прилику отмици, врше свој посао попут Јуде искаријотскога. 2. Намјера отмичарева. Римско византијско право држало је за отмииу или злочин, чим је отмичар покушао, да смјести женско лице ондје, гдје са свијем њсгова вол.а влада. Тако је то схваћало и каноничко право, претпостављајући још, да је намјера отмичарева, да узме то лице за жену, или, да подмири на таки. на силни начпн, своје страсти, а под изговором брака. Правило 27. халкидонскога сабора казни без разлике сваку отмицу женског лица са проклеством, све кад би се извршила у намјери н жељи, да се склопи брачна свеза. — Отмица је и онда, ако сама жена или дјевојка пристане на њу, желећи, да се уда за отмичара, или јасније да кажемо, за онога, ради кога се отмица чини, јер се често пута догађа, да момак сједи код куће, а други отимљу дјевојку за њега. Исто је тако отмица и онда, ако дјевојка или жена заволн момка пошље отмице, и зажели да се уда за њега; или, кад женско лице само позове отмичара, да га одведе; ил' му се притворно противи; или баш мисли, да ће тијем оправдатп своју развратност; или најпошље, има какав други смијер. — Валсамон продужује тумачење правила 92. трулскога сабора овако: „ Ако ко заппта : Требали по-

и црквене праксе. богословије на Рел,еву. АЕУ. авак.) слушати отету, ако зажели пошл,е отмице, да законито живи са о т м и ч ар о м ? Одговори : Н и к а к о. Јер 143. новела Јустинијанова т. ј. 3. глава 58. натписа, књиге 60. царскијех законх (Василика), говори од ријечи до ријечи ово: Отета не треба да ступа у брак са својим отмичаром ; шта више, кад би родитељи њезини пристали на женидбу, потпадају под казан. А 4. 5. и 6. глава истога натписа и исте књиге говори, да отета добија у своју корист имање отмичарево, ако ннје мислила на законти брак ш њпме, ако ли је мпслила, онда се за казан излучи и њезино имање, и отмичарево, и онијех, који су присгали на то зло, били родитељи, били туђи. Прочитај тај 58. натпис у цијелости и сазнаћеш, да сваки, који отме, какво му драго женско лице, била то његова вјереница, или ропкиња, или слободна ; ако учпни то помоћу оружја, он сам бива кажњен мачем, а помоћницн и савјетницн му, осим тога, што се тјелесно казне и остригу, лишавају се носа ; а ако је без оружја, то њему (отмич.) сјеку руке, а помоћници, ношто се тјелесно казне и остригу, шаљу се на робију. Тако бива и онда, акосамаженапристане насвоју отмицу" (Прав. са тум. Москва 1877.). — Цио овај предмет рјешава Валсамон у тумачењу пра вила 30. Василија великога овијем ријечима: „Ко одведе на силу лице слободно, или тако, које се налази под туђом влашћу бпло с вољом његовом, или против воље, потпада под закон о отмици, да се тијем казни смјелост многијех, а остали, да се држе у својим границама" (2ћ1вћшап Ећегесћ!; 566.). 3. Предмет отмице. Предмет је отмице ж е н с к о лице. Отмица се узима као злочин и по томе као узрок брачној сметњи, не гледајући на то, што је предмет њезин лице малољетно, или пунољетно, заручено, удато, неудато, удово, слободно, ропкиња, или је најпошље калуђерица. Само лнца извиканог владања чине изузетак по римско- византијском праву. Осим тога, наводе црквени правни извори још неке правне моменте, а то по својству особа, над којима ее отмица извршила. С тога се разликује: