Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 172

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 11 и 12

хиљаде! Истина, добро дјело остаће за увијек добријем дјелом, па за то чини пх и надаље и умножи твоја доброчинства; јер, свако добро дјело може се назвати златом, а злато п кад је неочишћено има своју вриједност: треба га само дати у руке мајстору, пак ће оно одмах добити своју праву ваљаност. Тако исто и твоја добра дјеиа добиће своју вриједност, ако их ти са свијем повјериш вол>и а предаш у руке великоме умјетнику, а ти продужиш и на даље да будеш поштен, добар. правичан н милостнв, прави истинити испуњач законн божијег. Но, ако хоћеш, да твоја доброчинства пмадну своју праву цијену, нсмој да се њима хвалига, и ш- сматрај их да су чисто злато и као да стоје у небесној ризниди. Ти нијеси вјештак па не умијеш ни процијенити. Праву цијену злату дпје проба, а праву цијену доброчинству придаје — љубав, што ју једино дарива Дух св. Па по том, даклен, све што је учињено а није учпњено из хришћанске љубавп, т. ј. не по Духу светом, није право доброчинство. Те за то човјек, који нема у себи Духа светог, уза своја доброчинства ппак је пукп спромах. Смјерност је још и дивно нешто, т. ј., све, што се с тобом судара: јад, жалости, несреће датрпљељиво и не гунђајућп подносиш, и сматрај их као казне за своје гријехове; па не рецп : Ах ала сам несретан ! него збори: Бе, још је и ово мало за моје превелике гријехе! Бога, даклен, моли не само за то, да те избави од невоље, него нриљежније и впше моли му се, да ти дадне снагу, да их подносити могнеш. 3. Дух свети може се добити ако се пажљиво слуша глас божијн. Глас божији, који говори јасно и разумљиво, може се чути свагдје и у свсму, само за то требају уши да чују. Бог, који људе веома воли, и Отац је твој, још и од самог твог рођења, па п сада, сваки дан говорн ти, зове те к себи, чува те. Тако нпр., ако си несрећан или те когод увриједио, илп ти је когод умр'о од твоје породице, или си ти сам болестан или жалостан, или ако си се снуждио а нема узрока томе (гато се сваком врло чесго дсгаава), у свему томе можеш чути глас божији којп тп збори: да се пренега и дођеш к' себи, иа у мјесто да се у људе уздаш и од њих помоћи или утјехе тражиш — у расијатсти и забавама — да се обратиш с покајањем к Богу и да у Њему јединоме тражига утјехе и помоћи. Рецимо да живига у изобиљу и богаству, да су

! ти сви послови и све околностп у најбољем стању, да не познајеш шта је јад, шта ли је жалост, него чешће окушаш радости, па по неки пут и душевне радости ; па ето, и то је глас божиј, који ти збори, да би од свсг срца волио Бога, који ти толнка добра чини, и да му благодариш по својој сили, и да ти, који се користиш благом овога свпјета не заборављаш обрадовати и мању браћу Исуса Христа, бива, сиромахс; и да не заборављага правијех добара и радости небеснијех и Онога, који је извор свакога досра и радости. Којп између нас ннје чуо и не чује гласа Божијег, који с нама збораше у разнијем догађајима, што смо их проживљели ? Да, свн ми чујемо, чујемо јаено и разговијетно, али мало који од нас разумије и чинн по гласу божијем. Обично је да у тузи и жалости нашој, у мјесто да се о себи бавнмо, а ми тражимо расијаности у беспослености некорисној и бавимо се у узалуднијем забавама; и умјесто, да те и такве божије посјете примамо као велике лијекове и да се користимо ио своју дугау, а оно тражимо да их се час прије избавимо, па по ђекад ц побјеенимо те страховито вичемо и ; роптамо. Или бар да ушљед тога тражимо у ј Богу, као извору еваке утјехе, — за нас утјеху, а ми је тражимо код људи, у свнјету н свјетском уживању. — А кад смо опет у срећн и благостању умјесто да Бога све више и више љубимо, као нашег највећег добротвора, ми Га заборавимо ; а умјесто да употребљујемо добра, што нам их Господ дарива, на општу корист и на потпомагање невољне браће нагае; — употребљујемо их ради својијех нагађања, да удовољнмо својим посве сувишннјсм жељама. Кад је преко закона п кад је страшно ако је човјек непажљив, па не слуша глас земаљског цара; а да како ли је тек и колико лп је грјегано и страшно кад се не пази и не слуша глас Цара небеснога! С том неопрсзношћу и нспажњом можемо дотлен доћп, даБог, послпјс многобројног и нелрестаног дозивања н његовог гласа, најпоелије отури нас од себе као упорну дјецу и допушта нам да радимо све, што год хоћемо; а пз тог може опет и то бити, да наш разум може мало по мало да се помрчи дотлен, да нам сс и најужаснији и најгаднији гријеси чине као да нх не можемо избјећп ушљед слабостп човјечпје природе. II колико је, даклен, користно и за спасење пробитачно кад се пази на божији глас, толико је