Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 358

Д.-Б ИСТОЧНИК

Бр. 23

забранио је удовицама од 60 годмна да се удају. Данас се обично не допушта брак мушкима од 60. година, а женскима од 50 годинл 1 ). Свакако треба пазити на разливу у узрасту брачног лица 2 ). У Русији је забрањен брак особама без разлике спола, које су прешле 80 годину 3 ). Почем се оваки недостатци откривају обично тек онда, кад се склопи брак, и пошто се прије брака може открити импотенција у врло ријетким случајевима, то црква претпоставља код сваког брачног лица, да је физички ') Ручна свештена књига од митр. Михаила стр. 139. г ) Мој чланак у 3. броју овог листа од ове године 2 ) Нечаев. стр. 200.

довољно развијено и свјесно своје брачне дужности; претпоставља дакле, да нико неће ступити у брак, кад му не достаје Физичке снаге за брачни живот у овоме обзиру. — Открије ли се код једног или другог брачног лица таки недостатак, и не иште ли ни једно ни друго, да се због тога раскине брак, то није никоме допуштено, па ни самим родитељима, да ту добровољну заједницу кваре, ако се иначе не јављају какве штетне пошљедице од тога. Иште ли пак способно брачно лице, да се брак раскине, то се онда поступа по каноничким прописима, које ћемо навести, кад будемо писали о разлозима, који раскидају брачну везу.

(Наставиће се.)

0 манастиру Возућој.

(Наставак.)

Од заосталих старина овога манастира, само сада у њему налазе Со три књиге за које се море рећи, да су иза калуђера остале. Ове књиге сачувале су се у кући неког Гавре Калаиша, у Возућој. Говорп се да су ту књиге све остале, али су их послије попови и калуђери разнијели. Кажу да је у тога Гавре, био амбар у шуми близу цркве, те да је у њему чувао млоге манастирске ствари; веле да су ту до скора били гвоздени демири, од манастпрскије прозора, те да су их неки свињари — којих још има живије, ондале покрали, мало прије обновљења садашње цркве; а такође и остало се расуло које куда. Народ говори да је п тапија од манастирскпх земаља, била у неког Турчина у Вуковинама ; кажу да се и сада чува у лучевом мосуру. Али да је и има ни т коју цијену сада добити се неморе. А бог зна оће ли и бити истина. Све три ове књиге јесу Србуље. Прва књига је лиаургија. Била је неђе под слабим кровом, те је кисла, па како је предња корица, по половини разломљена, то су и листови, до половине књиге по пола одерани. Читави задњи комад књиге увезао је пок. прото СераФим Марковић, те пошто су у том задњем дијелу књиге налазила се, сва за цркву потребна Јеванђеља, то су је употребљавали за Јеванђеље, док нијесу им за цркву потребне књиге из Русије дошле. Онај први дио те летургије, нашао

сам међу књигама пок. проте. На другом листу с почетка, налази се овака — с' тога што је књига подерана, — крњава записка : да се зна како прило (жи) кк. за литрииб доушб л{т8(р)гик> с(а)то/и8 8 гостокичВ \рал» . . . ^ и кто еуе (?) к<шо и> © елшт к^оли н8жде лмнастирске ттт С0 г(оспод)а к(ог)а н пречистие и тпе сти^к СЗтцкна прЕчиста нахтем Ово је записано доста рђавијем рукописом. О унутрашњостп књиге нећу млого разлагати, пошто је већ доста позната ; а скоро ју је и у овом листу лијепо описао г. Васо С. Поповић ; само ћу једно мјесто из ње навести, које Форме данашњи службеници немају, п то }е: У златоустовој литургији, посље читања „Вје рују"' кад ђакон рекне: „(гтан'кл\к доК()'к, стан^ик ск стра\о/Ик, ккнлгклњ-свАтое вкзношеше лшролЈК приносити. лк>де : лшлостк лшрк жрктка (гкнУа. С^ел\8 же дУакона глел\!Ј. с 1(1 еникк , Е г кзлитк аерк сат'|'н\". и по,иало ккзнншае его. глаголет: сватк ! коже, скатк ! кр'кпкк1 скатм кесклцжтнп пол1ЛИоуи наск. А у Василијевс-ј литургији, на истом мјесту стоји мало другчије: Дјакон рекне: „стан'кл1К докр'к: поп. скатк! коже. дјакон : ©тлн-клш скстра\ол1К. попк. О катк ! кр^кпкш. дјакон : Екнлгкл^к скдтое и т. д. а поп: