Dabro-bosanski Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 451

Евдоксије не знајући, чиме би се Хришћани изхранили прве недјеље, пошто сам није имао толико хране, да би их могао изхранити, упита св. Теодора, чиме ће се Хришћани изхранити, на што му он одговори, да те недјеље једу само п кољиво и т. ј. кувано жито, заслађено с медом, те да се њиме изхране. Евдоксије послуша савјет и науку светог Теодора и тако осујети намјеру Јулијанову, и за спомен шога догађаја, још у IV. вјеку установљен је обичај, да се ј / суботу прве недјеље великога (ускршњега) иоста, у спомен св. великомученика Теодора Тирона освећује и раздаје колмво. који се обичај и дан данас одржао и сачувао у исшочно-лрав осм&шјј цркви. Патријах цариградски Нектарије (381973) први је описао, за што се светкује памет св. великомученика Теодора Тирона у прву суботу великога (ускршњега) поста. Доцније су Хришћани прво у част и славу појединим светитељима, о њиховом дану, кад им се спомен светковао, приносили у цркву на

освећење кољиво, а по том и на парастосе својим умрлим сродницима, доносили су у цркву кољиво. Наш народ, кад је примиоод Грка хришћанство, установио је један обичај, који није постојао у грчкој цркви, т. ј. крсно име или славу. узевши свака породица за свог кућевног патрона, у мјесто свога дотадашњег домаћег бога, оног светитеља, који је падао у онај дан, кад је примила хришћанску вјеру, и тог је дана доносио у цркву кољиво на освећење. Кувано жито у кољиву, по доцнијем тумачењу има да нас потсјећа на смрт и васкрснуће, а мед (шећер), којим је ослађено, означава сладост будућега вјека. Ријеч „кољнво", није постала од ријечи Ћ клаши а , но тако су у Евхаиди (у малој Азији) двали кувано жито, заслађено с медом. Кољиво се назива у црквеним књигама и п кутијом а . У Земуну , 18. октобра 1890. Димитрије Руварац, парох земунски.

Свештеници и учитељи као иаставници иољоиривреде. Пише В. Ђ.

Дјеца воле особито промјену, па с тога ће се за сваку новост јако интересовати. Тако ће првијех прољетних дана ићи радосно у врт и у њему с весељем радити, али ће се наскоро тјелеено уморити и реакција ће наступити, па ако се томе не стане на пут, мораће учитељ поглије кратког врјемена тешком муком искупљати ученике на рад. Ушљед тога је врло важно, да се ученици, при свем том што се кад и кад накупи много радова у један мах, никад не оптерећују. Треба установити за један сат неку извјесну мјеру рада, па кад ученици тај рад обаве, треба с њима приповједати и преоставше вријеме употријебити на то, да ученици искупе алат и оставе на одређено мјесто. И при заједничкијем радовима, као што је копање, грабљање и т. д. ваља ученике, као што већ једном рекосмо, подијелити у одјелења. У свако одјелење одреде се три ученика, који требају сами себи за копање да одмјере на пр. 1 м. површине. Да се одржи воља на рад добро је срество и то, да се једна лија или један ред дрвећа даје

ученицима да их сами преко цијелог љета његују и разумије се, да за њих одговарају. Тај поступак ваља сматрати као неку награду а такове награде, које су спојене са неким обвезама, педагошки су оправдане и биће увијек корисне. Ученик, који добије такову једну лију, настојаће, да је што боље његује, и натјецаће се у том с осталијем својим друговима. Добро је, ако на својој лији забиљежи и своје име, па ако је могуће ваља му у јесен дати и плод с исте лије. Кад се ученику предаје такова лија, треба га одмах поучити о његовању биљке, која се на истој сије или сади, и рећи му да ће бити одговоран за чистоту и за сваку појаву на истој саопштава учитељу. При тијем поукама треба искупити све ученике, како би добили преглед над свијем редовима у школском врту. Чешће треба учитељ да у школском врту у присуству осталијех ученика испитује власника једне или друге лије о радовима, који су до тог времена на лији предузети, а то све у ту цијељ, да ученици имају увијек све радове пред очима ; и да