Danas
gao sam emocijama.
•eko gledali.
no radili rutinski, bez ikakvog
e.
; su mi se svidele na prvi po-
knana.
imirje. Da odmore dušu.
TOMISLAV MARKOVIČ
S obztrom da je pesnik Siniša Tacić odlučio i javno izjavio ~da ne objavljuje svoje pesme na srpskom jeziku dok se nešto ne promeni u srpskom društvunjegovu pesmu „Domaćinstvo zla“ iz rukopisa „Krvava sisa“ objavljujemo na kineskom jeziku u prevodu Jelene Marianov
MIRJANA MIOČINOVIĆ: IMDTVTDUALNA HRABROST JESTE SMRTNA OPASNOST ZA SVAKUTIRANUUIZAONEKOJI JE PROFESONALNO, INESAMO PROf EaONALNO, OPSUJŽUJU.
Antologija najboljih naslova
Moize Čombe (Moise Tschombe) je uz pomoć korumpiranog policijskog aparata i pod uticajem stranog monopolističkog kapitala 1960. godine izvršio secesiju najbogatije kongoanske pokrajine Katange i kao svaki pravi diktator odmah je po zauzimanju vlasti doneo i nove zakone, a navod samo jednog paragrafa iz Krivičnog zakona, kojim su najviše i najbesomučnije bili pogođeni pisci, slikari i glumci, kao i njihova umetnička dela koja su postala predmet policijskih istraga, dovoljno govori o tome kakav je paranoični teror sprovodila Čombeova vlada: Jednako je odgovoran onaj koji je nešto učinio i onaj
koji je samo mogao to isto da učini" (KZ p. 11/35). * * * Kabalista i okulista Luka Mesmer u kompendijumu „Uvod u istoriju ogledala“ (1499) beleži slučaj nekog gravera iz Augzburga, Majstora Teodora, čuvenog po gravirama koje su sve do jedne bile kopije, u to vreme, poznatih slika, iako augzburški graver, po sopstvenom priznanju, nikada nije video nijedan original svojim očima, a što se više trudio da bude vemiji sopstvenim idejama, to su gravire bile sličnije nekoj več postoječoj slici, te su ga zbog toga savremenici prozvali „ogledaldžijinim šegrtom“.
Danas su istoričari saglasni u oceni da je period vladavine kralja Hoa Lua državom Vu (oko 500. godine pre naše ere) bio najgori oblik tiranije, jer Ho Lu nije bio poznat samo po tome što je izrekao čuvenu zabranu objavljivanja loših knjiga, već i po tome što je naredio da se u državi Vu unište svi manastiri, a da se poštedi samo onaj kog je on izgradio i sve dok nije otkrivena podla zavera kralja Hoa Lua o tome kako da uđe na velika vrata i u istoriju graditeljstva, manastir kog je izgradio Ho Lu važio je za reprezenta manastirske arhitekture iz tog žalosnog perioda države Vu. (Iz novog mkopisa)
Srđan V. Tešin
Alija
Ostoia Kisić
Aiija ali ja alija alija ali ja ali ja ja alija ali ja alija aiija ali alija ali ja ali ali ja alija alija alija aiija ja li ali ali ali ali ja ali alija a al ja alija alija alija alija alija alija ali ja alija ali ja ja ja ali ali ali ali ja ja ja ja ja ja ali ja alija alija alija alija ali ja ali ja ja ja jaja ali aii ja ali ja li ja li ali ali ali ali alija alija alija ali ali ali al ali alija alija ali ja ja ja ali alija ali ja alija ali-ja ali ja ali ja alija alija ali ali ali ali ja ja ja ja ja jaja ali jaja ali ja ja alija alija alija aiija alija ,AUja“, pesma iz zbirke „Soneti na glad“ objavljene 1995. u izdanjn knmjske izdavačke kuće „Fondi Oryja Pala“ koju je pokremio i do svojesmrđvodioFmndZagoričnik
Ti sa svima imaš probleme! Ne ucenjuj plakanjem!
Danica Vukićević
U nekoliko navrata, a bile su to ozbiljne situacije (sve je ozbiljno) dato mi je na znanje da sa mnom nešto nije u redu. Spektar: nije u redu - obuhvatio bi niz nepravilnosti, da se tako, eufemistički, izrazim. Kada bi postalo jasno da ne odgovaram nekoj od oštroumno zamišljenih i talentovano postavljenih da ih izvedem životnih uloga, dolazUo bi do zlokobnog otknvanja istine - o - meni. Sama građevina istine - o - meni činila me je još nekvalitetnijom jer ona je bacia senku na bedne ostatke ličnosti koji još nisu bili otkriveni. Teško je opisati i skoro nemoguće nabrojati šta sve nije valjalo. Priznajem, iskreno i stalno sam se čudila i činilo mi se da većina nepravilnosti nema nikakve veze sa mnom. BUa sam žrtva, ni kriva ni dužna proglašena crnkinjom, isto bela i isto rasista kao i drugi. Situacija je bUa teška, svaki put; nisam se snalazila, čudUa se i konačno plakala. Ih mlako govorila: Ah to nije tako. Ničim se nisam mogla preporučiti, nikako opravdati.
umilostiviti neporedvi sud o sebi. Tešila bih se, krajnje očajna: Proći će, Takav je život. Pa svako ima neke teškoće, zašto bih ja bila izuzetak. Retko, dešavalo se da proniknem u tamu, gustu kao meso voća, crnu kao srce koštice, i pomišljajn: Oni me lažu. Ja nisam loša. Žele da me prevare, i još stidljivije: Ali zašto? - vapio bi moj nepravdom oslabljen umčić. Cvilela sam licem u perju - te nepravda je, te teško mi je, te razboleću se i umreti... I tako je proticalo vreme, prijatelj nekome, a sudija svakome. Ja sam kao Paičica plutala u orahovoj Ijusci ali kao odrasla žena što me je stavljalo u veliku opasnost da bespovratno potonem u olovnu vodu neznanja. Bivalo je da plačem satima, nekako bi me obuzela tuga, i ne bi me puštala iz nemilosrdnog stiska, i pod presom tog stiska suze su lile kao na cirkuskim predstavama, iz ušiju klovnova, obilno. Čak je i to biio - nepravilno, i nekako jadno. Moj položaj ionako loš, postajao je sam ođ sebe sve lošiji. Padala sam. Izgleda da su me blagonaklono procenili, samo da se ne sazna. Da se provučem, da ne čuje zlo, da ne bude gore.
: WJICARESINTUCI(: Detalj iz „Stmganja mašte', vizuelnog romana-eseja-poeme 1970-1982. -^;<V 1 -■: . 'i .it.• ■. . /■-.
SIAVEN STEVANOVSKI rad „ Okreni sc’\ ulje na platna 100x70. Prva samostalna izlcčba slika nazva ■ na .Aktnvi i dnigc priče“ Stevanmvkog biće odriana od 13. đo 27. jula a gaietiji NU „Brnća Stamenković".
Kraj srpskog carstva
Voiislav Desvotov
Jutros, oko 6 i 45, proteglio sam se u krevetu, na kraju nođ i carstva snova, desnom rukom zakačivši veliku knjigu na polici iznad glave, tamno smeđu knjigu u tvrdom povezu. Knjiga je pala uspravno, na koren mog nosa, načinila mi duboku posekotinu između očiju, šiknula je krv, prelio me mrak, nisam video nikakvu zvezdu nacionalnu. Ima neke pravde u smrti od knjige, luksuzno štampane i fino povezane. Ali, rat je rat. Pre nego što sam otišao u kupatilo, u vrhovni štab, da pred ogledalom Samare sretnem ožiljak i znak, video sam da je to knjiga Kraj srpskog carstva, 111 tom, od R. Mihaljčića. Stavio sam tom pred zid i nemilosrdno streijao taj agresivni Kraj srpskog carstva. . Pesma „Kraj srpskog carstva", zbirka „Veseli poKao evmpoezije", UKCGI99O.
Večna porodica
Nenad Milošević
Sedamdeset dana nije pao sneg, niti će pasti. Zima je. Po čitav dan sunce zalazi. Stari šampioni pobeđuju. Smrači se rano i žudnja za novom svetlošću i otpočinjanjem predugo traje. Da li mi dobro ili zlo čini nežna ruka, što me preko dana gura da bi me u duboku noć spustila, u iluziju da se čitanjem i pisanjem pesama može spasiti od propasti beskonačnost dnevnih Ijubavi. Kiša i mešanje stanica. Mendelsonov koncert za violinu i orkestar. Novi život je stariji od starog. Odsečen od sveta kao mongolski graničar, tvrd u nečemu što ne poznajem, tvrđi postajem. Trebalo bi da volim sebe u onom danu, dalekog, kao zvezde u kosmosu Roberta Frosta; staru sreću da izgubim, sve, ustanem i umijem se, duvan naseckam, urmu pojedem, kao sinu sebi sve oprostim... lako se od poezije ništa ne zbiva u pesmi postoji mali višak koji dobijamo zbog naklonosti prema pesniku: umesto vidljivih zbivanja, uvek nove lepote sveta i liudi, željenih i propadljivih stvari (zbog toga možda lepših), umesto života što bledi u življenju Ti si jedno veče voleo pesnika koji, iako ga video nije, o snežnom bregu iza mog prozora peva.
i - nedelja-, 11 -12. jul 1998
Danas/17