Danas

:

IMfJS\ih U–U{OLM(OVU

|| = |

(pišos

Biće veliki napredak ukoliko

istek prue godine murovmne misije UN na Kosovu bude impuls da Zapad učini nešto mnogo korisnije – da napusti dosadašnji bezrezervnog tolerisanja albanske strane, posebno njenih ekstremističkih struja. Ako to ne učini, lako mu se može desiti da ı sam postane žrtva neobuzdanih balkanskih

antagonruzama,

plemenskih apettali razmirica,

iskušenja i

zamki teorije

krviitla, a

istovremeno neće biti amnestiran

od glavne odgovornosti za nastavak i produbljivanje kosovske agonuje

OVE NEDELJE

:!a =

PRVA CODIŠNJICA VOJNE 1 CIVILNE MISIJE UN NA KOSOVU

Polinon nasilja i nemacči

Teško je, gotovo nemoguće, naći involviranu stranu koja je čak relativno zadovoljna rezultatima jednogodišnje mirovne misije Ujedinjenih nacija

Kosovo – godinu dana posle!

Oči domaće i svetske javnosti uprte su u NJuJork, na raspravu u Savetu bezbednosti UN, 11. juna, koja bi, kako se očekuje, trebalo da bilansira jednogodišnje efekte svoje vojne i civilne misije i pokuša da odgovori na mnoštvo pitanja, sumnji, optužbi i sporova. -

Istini za volju, prave enigme i nema. Teško je, gotovo nemoguće, naći involviranu stranu koja je čak relativno zadovoljna rezultatima jednogodišnje mirovne misije UN. Međunarodna zajednica je svesna činjenice da je prošlogodišnji junski ulazak vojnih snaga NATO na osnovu Kumanovskog sporazuma, postigao samo jedan opipljiviji cilj – istrgao je KOsovo iz ruku Slobodana Miloševića, udaljila ga od Srbije i Jugoslavije na „pristojno“ odstojanje, s kojeg je u ovom trenutku veoma teško proceniti kakva će mu buduća sudbina biti. Vojnom intervencijom (bombardovanjem ciljeva u Srbiji) Jedna stvarna ili potencijalna tragedija (kosovskih Albanaca) je zaustavljena, ali je istovremeno započet proces njenog muhltiplikovanja na druge kosovske nacionalne grupacije. Spinala naknadnih zlačina

Kosovo je danas, po opštem ubeđenju, najma-

nje ono što se možda u nekim planovima želelo i

predviđalo. Proterano je ili izbeglo više od 200.000 ·

Srba i pripadnika ostalih nealbanskih nacija (podatak koji se različito interpretira i u čiju tačnost mnogi sumnjaju), preostalih stotinak hiljada su pretvoreni u glinene golubove za odstrel, teritoriJom vladaju mafijaške i kriminalne bande i ekstremisti svih boja i fela, pokrajina, koja je nekad bila relativno pristojno mesto za život, sada je carstvo nasilja, bezakonja, proizvodnje i trgovine drogom i oružja, čak i pijaca belog roblja. Spirala naknadnih zločina uzela je maksimalan danak: ubija se, pali, otima, pljačka, reklo bi se nemilosrdno, bez nagoveštaja da bi iko tom talasu nasilja mogao stati na put, a da pritom ne prizna da nije mogao ili nije hteo da to blagovremeno Učini.

Što, uglavnom, svi (sa različitim motivima i objašnjenjima) smatraju da mirovna misija UN za godinu dana nije donela očekivani mir, treba tumačiti prevashodno kao proizvod činjenice da ni velike sile u presecanju kosovskog čvora nisu ušle sa osmi-

šljenim i ostvarljivim konceptom i planovima. Njihova prevelika okupiranost sindromom „srpske opasnosti“, unesrećila je kosovske Srbe, ali nije usrećila kosovske Albance. Prvima je učvrstila kompleks da su sami krivi za svoje i tuđe nevolje, drugima stvorila privid da se može uživati u plodovima pobede stečenoj na nesreći drugih. Ohrabrila je ekstremiste na obema stranama, dajući im širok manevarski prostor za pretvaranje Kosova u univerzalnu metu za potkusurivanje. Zato Kosovo danas više nalikuje eksperimentalnom poligonu za treniranje mnogih zabluda i iluzija nego prostoru na kome se u bližoj i daljoj perspektivi može išta ozbiljnije uraditi. -

Sve netlostižniji Ciljevi

Upravo događaji poslednjih desetak dana do pred samu debatu u Savetu bezbednosti o produžetku mandata UN dokazuju koliko je prvobitni cilj sve nedostižniji. Serijom ubistava i bombaških napada na Srbe, ekstremni Albanci nedvosmisleno poručuju da njihova ambicija da po svaku cenu „reše srpsko pitanje“ na Kosovu nije izgubila na snazi. Etnički čisto Kosovo je konačni cilj, a hoće li im u tome pripomoći međunarodna zajednica, bar time što ih neće preterano obuzdavati, samo je pitanje „tehnike izvođenja albanske nacionalne revolucije“- Neuspeh Misije UN i (ne)svesno kompromitovanje prvobitne ideje multinacionalnog Kosova Učinili su da albanski ekstremizam u međuvremenu postane dominantan i, korak po korak, glavni destabilizirajući faktor na ovim balkanskim prostorima. Ako je, po njemu, albansko pitanje već rešeno (nezavisnost Kosova je, navodno, samo pitanje vremena 1 etapa), sada se konflikt malo-pomalo seli i na druga područja sa albanskim stanovništvom, pre svega na susednu Makedoniju, što bi za svet moralo da bude pravi signal za opštu uzbunu.

Približavanje 11. juna pokrenulo je i kosovske Srbe. lako opterećeni unutrašnjim sukobima i podelama, pogubnim uticajima raznih, manje-više, ekstremnih koncepcija kako beogradskog režima, tako i prosvećene nacionalne opozicione 1 intelektualne elite, njihova ambicija trenutno je usmerena na ubeđivanje velikih sila da počnu da brinu i o Srbima, ali i da radikalno promene strategiju odnosa prema kosovskim Albancima ı Kosovu. Da

konačno shvate da su svojom blagonaklonošću prema albanskom ekstremizmu ı ekspanzionizmu i apriornim negativističkim stavom prema Srbima dodatno iskomplikovali kosovsku stvarnost i udaljili je od obostrano prihvatljivog, makar privremenog, rešenja.

Snppski konsenzus

Srbi se, međutim, opet suočavaju sa svojim specifičnim i karakterističnim fenomenom: ne mogu da ubede ni sami sebe, još manje Slobodana Miloševića, kako li će tek „antisrpski zaverenički Zapad“. Koliko su kosovski Albanci – uprkos različitim (doduše, samo u nijansama) konceptima – jedinstveni u želji da Kosovo bude prva etapa u njihovom svekolikom nacionalnom okupljanju, Srbi su i dalje daleko od bilo kakvog nacionalnog konsenzusa. Lutaju u pravom galimatijasu formula za Kosovo – od multinacionalne (koja je pre utopija nego realna opcija), preko kantonizacije, pa sve do radikalnog etničkog razgraničenja sa „neprilagodijivim“ Albancima. Sto znači, pripajanje severnog. dela pokrajine Srbiji i prepuštanje ostale teritorije Albancima. Kako. nisu spremni da i sami sebi popuste i nađu neki kompromis, sasvim je razumljivo što tako lako (p)ostaju plen i žrtva svakojakih manipulacija i političkih igara. Zato im valjda, bar jednom značajnom delu, Još ne ide u glavu činjenica da (kako sada stvari stoje) bez Slobodana Miloševića svaka varijanta ima kakvu-takvu šansu, a s Miloševićem baš nikakvu. Bar, za Srbe prihvatljivu.

Šta se u Njujorku sutra i eventualno, prekosutra može dogoditi? Realno – ništa što bi moglo nalikovati nekakvom preokretu. Jugoslovenska vlada je zatražila prekid dalje misije UN, novu rezoluciju, smenu i odgovornost Bernara Kušnera, poništavanje njegovih akata „suprotnih Rezoluciji 1244“, povratak Jugoslovenske vojske i policije na Kosovo, ali će morati da se zadovolji ako u sedištu UN bude uopšte ozbiljnije saslušana. Manevar sa zahtevom za zakazivanje specijalne sednice Saveta bezbednosti je isuviše providan pokušaj da se osujeti primena automatizma u produžavanju mandata Kfor i Unmik. Na tu kartu, kako se procenjuje, nije realno očekivati da zaigraju ni Miloševićevi „prirodni saveznici“ Rusija i Kina svesni opasnosti da bi prekid mirovne misije i eventualni dolazak makar i simboličnih efektiva VJ i policije neminovno doveli do novih sukoba, pa i rata. Ako Srbi veruju da će Moskva i Peking, bez obzira na njihovu blisku saradnju sa zvaničnim Beogradom, „zbog nekog tamo Miloševića“ rizikovati da ponovo budu gurnuti u konfrontaciju sa Zapadom (što ovdašnji režim uporno pokušava), onda je to zabluda koju očigledno sami moraju da reše.

Rezenvna vanijanta

Biće, doduše, u Njujorku natezanja, optužbi i kontraoptužbi, određenih trgovina, polemika zbog kompromisnog i konfuznog sadržaja Rezolucije 1244, ali bi eventualni ruski ili kineski veto bio ravan svetskom iznenađenju. Za novu rezoluciju potreban je konsenzus svih članica SB, a kada toga nema, onda stupa na snagu – automatizam. Zapad računa upravo na ovo poslednje, ali ima rezervnu varijantu i ukoliko bi se dogodilo da Misija UN bude blokirana. Mirovne vojne snage i u tom slučaju bi ostale na Kosovu, ovog puta pod zastavom NATO ili Evrokorpusa, a misija svetske organizacije prešla bi u nadležnost, najverovatnije, Evropske unije. Time se ništa bitno ne bi promenilo, osim što bi se Rusija definitivno od toga distancirala ı kosovski „vruć krompir" prepustila „staroj dami“, Evropi.

U stvari, biće veliki napredak ukoliko istek prve godine mirovne misije UN na Kosovu bude impuls da Zapad učini nešto mnogo korisnije – da napusti dosadašnji kurs bezrezervnog tolerisanja albanske strane, posebno njenih ekstremističkih struja. Ako to ne učini, lako mu se može desiti da i sam postane žrtva neobuzdanih balkanskih antagonizama,

5 plemenskih apetita i razmirica, iskušenja i zamki te* orije krvi i tla, a istovremeno neće biti amnestiran

od glavne odgovornosti za nastavak i produbljivanje kosovske agonije. :