Danas

(MGI) UMODM()VM

|J i”

PISO

Već dve nedelje suve ostale opozicione stranke, čak i one tradicionalno bliske Vuku Draškoviću, emutuju, U najmanju ruku, Čudne poruke. Nadaju se da ih SPOnije · definitivno napustio (bez · njega teškoda · išta opipljivije mogu napraviti), čuvaju mu pripadajući procenat mesta na budućoj -

- jedinstvenoj listi,

_UO-IUUdjJU · Draškovića da s

· predomisli, a znaju dobro da

povratka nema

ako bi on značio

podređivanje drugim, manjint Opozicionim strankama i savezima

OVE NEDELJE

- DA LLSE SRPSKA OPOZICIJA OPET NAŠLA U NOKDAUNU

Od trenutka „svečanog“ izlaska Srpskog pokret uobičajena nagađanja zašto se to desi

glavni akteri igre, u izvesnoj meri, moglo se i

predvideti. Slobodan Milošević se ponovo pokazao veštijim taktičarem (što mu, dabome, s obzirom šta sve ima na raspolaganju i nije teško), a i boljim trkačem na duže staze od svojih protivnika. Strpljivošću tipa „ne mogu oni dugo među sobom i sa sobom“, građenjem mehanizma opšte represije, zastrašivanja, propagandnog. ispiranja mozgova i razdruživanja i razbucavanja opozicije „krticama“, manipulacijama, podmetanjima, otimačinom nji hove vlasti ı medija, postigao je dvostruki cilj - sam je prilično ojačao, a svoje „razgoropađene“ protivnike naprosto primorao na ponizno prilagođavanje njemu i okolnostima koje on nameće.

Od trenutka „svečanog“ izlaska Srpskog pokreta obnoveiz „jedinstvenog fronta antirežimskih snaga“ traju uobičajena nagađanja zašto se to desilo i čiji je udeo u cepanju opozicije bio presudan. Raspredaju se priče o propalom pokušaju Vuka Draškovića da zagospodari opozicijom (više od polovine mesta na jedinstvenoj listi), personalnom sukobu sa Zoranom Đinđićem, kojim se već desetak godina razaraju svi pokušaji objedinjavanja antimiloševićevskih snaga, režimskim ucenama kriminalnim dosijeima Opozicionara koji su osetili ukus vlasti i novca, izostanak

B- se to što baš i nije moralo, ali kad se znaju

_ _OpOozicionog smisla za hrabrosti originalnost u borbi

protiv vladajuće piramide... Politička čaršija bruji, režim slavi i nastavlja zastrašujući virtuelni ples usrećivanja naroda, opoizicija stenje pod teretom svoje benignosti i miroljubivosti i sve to je, na veliku žalost ovdašnjih pristalica promene vlasti i sistema, samo potvrdilo valjanost Jedne još prošle godine. izrečene procene da režim seje strah, opozicija iluzije. I svaki pokušaj racionalnog odgovora gubi važnost pred sumornom spoznajom da su i vlast i njeni protivnici sačinjeni od približno istog materijala i da jedni drugima nesebično pripomažu ne bi li Srbiju uvuklu u što dublju i dužu agoniju.

Liittanje SPO

Ako u najnovijem opozicionom razdruživanju, iliti cepanju na dva dela, ima nečeg dobrog, onda je to što se najnovijim potezima konačno mutna voda srpske opozicione scene počela bistriti. Srpski pokret obnove i njen lider Drašković očigledno više nisu mogli da izdrže pritisak samonametnute predstave o sebi kao srpskom opozicionom Pijemontu. Njihova povremena uloga ujedinitelja, pa razbijača, dovela ih je, posle desetak godina neproduktivne bitke, do tačke kada više ni sami ne mogu objektivno da procene šta su: opoziciona ili režimska (ograničenog dometa) stranka ili, kako mnogi misle, čas jedno, čas drugo, a najčešće „čardak ni na nebu

Ćć

ni na zemlji“. Jedno je ipak sve pouzdanije: SPO je posle izlaska iz prividno udruženog korpusa srpske opozicije, nesumnjivo, pored već nebrojeno puta razočaranih pristalica opozicije, najveći gubitnik. Potencijalno, i najveća žrtva hroničnog lutanja i traganja za pravim identitetom. Dospeo je ovog puta takoreći do kritične granice posle koje bi ga svaki sledeći potez daljeg udaljavanja od preostale opoizicije opasno, možda i mimo njegove volje, približavao Miloševiću. Ako čak i ostane dosledan svojoj antirežimskoj platformi, o kojoj intenzivno trubi nakon prošlogodišnjeg izlaska iz „patriotskog“ dila (Savezna vlada i vlast u Beogradu) sa vlastima, teško će odoleti iskušenju da Miloševiću opet posluži kao moćno sredstvo za dokazivanje svoje kongresne teze o nepostojanju opozicije.

Već dve nedelje sve ostale opozicione stranke, čak i one tradicionalno bliske Vuku Draškoviću, emituju, u najmanju ruku, čudne poruke. Nadaju se da ih SPO nije definitivno napustio (bez njega teško da išta opipljivije mogu napraviti), čuvaju mu pripadajući procenat mesta na budućoj jedinstvenoj listi, pozivaju Draškovića da se predomisli, a znaju dobro da povratka nema ako bi on značio podređivanje drugim, manjim opozicionim strankama i savezima. Uporedo s tim, dojučerašnji Draškovićevi saveznici ne kriju uzdah olakšanja što „konačno mogu bez većih teškoća“ da sastanče i „dogovaraju akcije“, što njihove seanse protiču u „konstruktivnoj atmosferi“. Kao da ih je dohvatio

“sindrom (o)lakog upadanja u euforije, ponovo, kao "prošle i početkom ove godine, seju optimizam bez

realne osnove, čime, u stvari, nastoje da sakriju činjenicu da više nisu ni tamo gde su doskora bili, već, istini za volju, udaljeniji ı od prošlogodišnje pozicije nakon prestanka ratnog stanja.

Stani Šlanen

Lideri opozicije (bez Draškovića) ovih dana uporno ponavljaju stari šlager kako nema druge nego da se izborima Srbija izbori za miran rasplet. To, doduše, svi kažu, čak i SPO, niko ne zagovara odvažnije i riskantnije suočavanje sa režimom u strahu da ne buđu optuženi za izazivanje građanskog rata ili podvedeni pod udar najavljeniog antiterorističkog zakona. 1 svi su, naravno, u pravu. Srpski pokret obnove je više od drugih, zajedno sa pokretom Otpor, skoro godinu dana na udaru režimske osvete, pa je razumljivo što smatra da je u takvim okolnostima ići po svaku cenu u izbornu trku ravno samoubistvu i predaji Miloševiću. Pritom, međutim, prećutkuje neke elementarne činjenice, da je taktikom oklevanja (ne talasati kad mu nije vreme) i iščekivanja sledećih režimskih poteza, i sam omogućio Miloševiću da se lakše i surovije obračunava s njim, da Vuka Draškovića praktično u dužem razdoblju drži na vetrometini.

Doskorašnji njegovi saborci, takođe na ispravnom kursu da se izlaz iz duboke krize traži na izborima, ipak idu predaleko, od izborne trke, uprkos nepodnošljivim okolnostima, prave SVOjevrstan fetiš i pomalo gube osećaj za realnost. Njihova odluka da počnu sa izradom jedinstvene liste za lokalne izbore ne bi, naravno, trebalo nikome da smeta (to je nešto što se uvek može pustiti u opticaj, menjati i dopunjavati po potrebi, imati je, dakle, kao gotovo rešenje), ali uporno ponavljanje stava da treba „ići na bilo koje izbore pod bilo kojim uslovima“ ne samo da je problematično, već | kontrproduktivno. Ukoliko lideri. Saveza za promene i ostalih OpoZicionih stranaka (osim SPO) ostanu pri tome, pristali bi na režimska pravila igre, Zašto

BistPenje mulne voile

a obnove iz „jedinstvenog fronta antirežimskih snaga“ traju lo i čiji je udeo u cepanju opozicije bio presudan

ne reći, na lažiranu izbornu trku u kojoj će se pobednik znati i mesecima pre izlaska na birališta. Zar treba ponavljati da je Miloševićeva mašinerija (vojni vrh, policija, pravosuđe, mediji, finansije, nemilosrdan progon protivnika) u tom poslu naveliko i da je raspisivanje izbora samo pitanje formalnosti kada i u Srbiji, kao i u Beogradu, budu pogašena sva svetla, zavlada informativni mrak i svaki otpor bude podvrgnut torturi antiterorističkog. zakona. Tada će Milošević proglasiti pobedu, a opozicija će, ili ono što od nje preostane, valjda shvatit da je bila poražena znatno pre nego što su izbori i održani. Ali, tada će već biti kasno za ispravke, čak i za eventualno priznanje da je pristajanje na „bilo kakve izbore i pod bilo kakvim uslovima“ simptom dugotrajne opozicione inferiornosti u odnosu na Miloševića i mazohističke sklonosti kompletne opozicije da - u nedostatku odvažnijih, inventivnijih i originalniji, pa i žustrijih odgovora - pristane na samouništenje.

Bone neto 98.

Kada je Milošević pokrao lokalne izbore 96. okolnosti u Srbiji su bile neuporedivo bolje nego danas. Uticaj međunarodne zajednice bio je relativno snažan, Felipe Gonzales je imao manevarskog prostora da presudi u izbornom režimskom marnifetluku, opoziciji je tako vraćena pobeda. Danas je Milošević prognan, na poternici je Interpola i Haškog U bunala, razmišlja samo o svom vlastodržačkom i biološkom opstanku, gospodari kompletnim represivnim državnim aparatom, nagoveštava JOŠ SUuTOViji obačun sa „terorističkim snagama“ u OPOZICIJI i Otporu, ne pada mu na pamet da sluša nekog na Zapadu, izborna pravila može menjati kako mu se prohte a da ga niko u tome ne može sprečiti. A ako i u tom ambijentu opoziciji pođe za rukom da pobedi, njoj to neće imati ni ko da saopšti, pošto će sve, od medija do izbornih komisija i tela, biti pod strogom režimskom kontrolom:

Bilo bi, naravno, zanimljivo saznati šta bi na sve to bio opozicioni odgovor. Kako će primorati režim da poštuje makar svoja pravila igre i prizna eventualni poraz. Ako ni dosad nije mogla apsolutno ništa osim da liferuje „oštrta“ saopštenja, ako je dopustila da joj vlast otima medije i gura je u informativnu ilegalu, ako je jasno da za kratko vreme ne može da O 30.000 kontrolora, ako je jasno da je u velikoj meri postrošila energiju građana, šta može tek učiniti kad Milošević ostvari nagoveštenu, još opsežniju ofanzivu protiv svojih protivnika. UZ svo uvažavanje činjenice.da je srpskoj opoziciji danas izuzetno teško, da joj je manevar delovanja do krajnjih granica sužen, ipak smisao opozicije je da ses tim bori, da nađe načina da probije blokade i ograničenja, da naprosto bude opozicija a ne akademska antirežimska elita koja jednostavno čeka da joj jedan surov i besprizoran režim preda vlast na tacni. Malo morgen, kako bi rekao i sam Milošević.

Popast hHnoja nazočananil

Da opozicione nevolje budu veće, a s tim i opšta konfuzija u njenim redovima, sadašnji rascep medu vodećim strankama, pre svega SPO ı Saveza Za promene, sasvim sigurno će uvećati masu razočaranih i rezigniranih, apstinenata, pa priča da bi se lokalni izbori mogli dobiti i ukoliko se u jednokružnom nokaut sistemu opozicija pojavi sa, recimo, dve liste (što je trenutno realno), deluje naivno i, nema sumnje, krajnje neodgovorno.

Šta tek reći za spremnost opozicije da iziđe ı na savezne izbore. Doduše, računa na saveZništvo Sa Milom Đukanovićem, ali ne i na, kako sada stvari stoje, sasvim pouzdano odbijanje zvanične Crne Gore da prihvatanjem saveznih izbora prizna uspostavljeni odnos snaga u jugoslovenskoj federaciji na svoju štetu pre nego što uopšte i počne bilo kakav dijalog (ako ga ikad bude) o redefinisanju zajedničke države. Znači li to da je srpska OpoZicija uprkos zaklinjanjima i podršci crnogorskoj vlasti spremna da zbog svoje nemoći da parira Miloševiću zabije nož u leđa svojim crnogorskim prijateljima.

U svakom slučaju, Slobodan Milošević može da bude zadovoljan. Zasigurno se ni sam nije nadao da će možda bolje i pouzdanije neformalne saveznike i saradnike naći među - svojim protivnicima.