Delo

КРИТИКА И ННБЛМ0ГРАФИ.1А 505 га осујети некаква богата банка; н друго: одбрана нацноналних права у 1867 (када је бнла реч о субвенцнји позорншта маџарског у Пешти), 1868 г. (о самоунравн православне цркве сриске, пнтање о националнтегима, о оценљењу румунске од српске иркве итд.). Пошто је иисац место да се унушта у нзлишно деталшсање парламентарне тактике и стра тегнје, прсштампао говоре њсгове из 1868. год. у нарламенту, који нису рђави а нравничкн добро смншљени зав]>шио је ову прву свеску мемоара оиет једнпм аналистичкпм нзводом историје угарских Срба, служећи се у главноме Швикером. Смрт га је омела да продужн u даље своје мемоаре. Ко се дакле лаћа да прочига успомене М. Димитрпјевића с вером да у њима нађе оне жнве и верне и још свеже утиске од догађаја овог периода наше нсторије, — тај ће, нема сумње, оставитн књигу незадовољан. 0 свима већим догађајима, који су се збнли за живота иишчева ми знамо, пз журналистике, брошура, званичнпх аката итд. итд. ако не тслико нсто а оно више. Субјективних дожпвљаја пак има тако мало н тако неинтерссних ! Канцеларијском педантеријом као да се трудио да не да маха своме пндивидуалном схватању, осећањима итд. Тако је то хладно, објективно, без личног учешћа, сухопарно регистровано. Мучно да се нко може шго корпстити овим „усноменама* као матерпјалом за нсторнју тога времеиа. Разуме се да нам, носле свега овог што рекосмо, ни личност М. Димигријевића није нимало јаснија — н ако би бар то успомене требалс, ако ништа друго, да ностигну : да аутора њиховог познамо интнмније но што га пз јавног рада знамо. Једину слпку што добијамо, та је : да сгари председник „Матицс* није спадао у веће таленте, и да је висока места заузимао пре неуморним радом, а и својом опортунистичком природом. Јер баш су та места у „Успоменамаи, кроз која говори оиортунпзам, најрељеФпннја. Класично је ово место : „Тадашња угарска влада истакла ме је, по предлогу великог жупана бачке међе, за иосланичког кандндата у кулппнском нзборном срезу. По дужносги сдазвао сам се влшој вољи н известио сам бираче ирограмом, да сам вољан заступати срез у сазваном сабору“ (стр. 54.). II Формална — уметничка обрада материјала — страна овпх спомена“ не може да задовољи. Често су догађаји н успомене испретурани а често u исирекидани историјским ремпннсценцијама п статистичким датима. Стилнстнчке илустрације, анегдоге итд нпти су на свом мссгу uuTii имају иоле духа, тако да су многе н многе но све излишне. Ма којп званични оппс отварања угарског парламента 8. јуна 1867. и живљи је п нластичнији него онај на стр. 80. у „УспоменамаЛ Нити је нак чпст језик, већ показује све махне ирекосавског Ilmgangssprache. Жао нам је што нисмо моглн наппсати овај кратак реФерат о „Усномеиама* с више нохвале а мање куђења, ма да нам за то ннје оскудевала добра воља. Ове вУсномене“ оставл.ају у читаоцу једини