Delo

10 Д Е Л 0 Укућани не беху иоспали. Свн га дочекаше иа ногама. Он зави узде за левчу и скочи младнћски с кола, иа се упути У кућу. — Јесте оврли, Панто? — пита он најстаријег брата. — Јесмо, бато. — Је ли слама зденута у камару. — Јесте. — Је ли нлевара поплетена? — Све како си наредио. — Је ли ме ко тражио? — Биров је звао на кулук. — Где? — На друм. — Добро. Јоване! Младић један изиђе напред. — Ти ћеш сутра рано упрегнути маторе коње па иди на нашу деоннцу. Алп добро да наспеш! Немој да те други пут шиљем! Онда се окрете. — Деде да се мало умијем од ове прашине — рече. Једна снаха приђе му те свуче гуњ и разузури га, а друга му ноднесе дрвени леген у левој а кутао пун воде у десној руци те га стаде поливати. Уми се он, обриса, па седе крај огњишта да сачека и онога што коње намирује. — Пмамо писмо од солдата — рече а брк му се смеши. Сви пренуше на те његове речи, али се највише обрадова Теја његова домаћица. Она уздрхталим гласом упита: — Је ли жив? Богу хвала н жив и здрав. Јевта ми донесе пнсмо. Био је с њим. Него, дај-де ђака овамо, ако није легао, да вндимо шта на.м солдат пише. Замало, на дође и ђак. Он му пружи нисмо. Ђак, већ научно, распечатн, намршти мало обрве и загледа се у писмо. — Дајте му свећу! — викну Иван. Донеше свећу. Т>ак поче читати оно вечито чиме се почињу пнсма војнпчка: „Пнс.чо од мене канлара Стеиана Машића моме оцу Ивану, мојој матери Теји, мојим чичама Панти... п т. д.“