Delo

14 Д Е Л 0 Криво пећу! Машић сам ја, а ти знаш да Машићи криво неће! — довикнуо би он сваком ко би хтео да му на ту врлину насрне. Његова Стеванија — Теја — била је жена какве беху махом жене у старим задругама. Знала је само дужности а права нити је тражила нити би се њиме умела користити. У кући родитељској нису је томе учили; тако исто ни у мужевљевој. Не би се наљутила кад је не питају, а кад је Иван штогод н запита, она би му одговорила: — Па како ти велиш. Једини у кући с којим се Иван разговарао и договарао био је Панта. То му је брат, млађи две године од њега, озбиљан, трезвен и паметан. Онн су се увек лепо договарали и споразумевали; само Панта никад није губно из вида да је Иван старешина, п вазда би, кад му је што снорио, бирао речи којима ће му то рећи. Иван је био исто тако пажљив према њему. Најкрунније ствари онн су решавалн без и једне крупне речи. Све друго у кући само је слушало. Пван би само поранио изјутра, па би тек позвао Панту. Прекрсте се, нагну но једанпут чутуром, па би он онда рекао: — Ти ћеш тамо, ти тамо. Ти ћеш радпти ово, ти оно. Брато, ти обиђи данас те види, а и ја ћу ако доснем. Е, хајд’ сад у име Бога!... П све се разиђе по раду као челе из кошннце... III С неком радосном чежњом очекивао је Иван Степанов излазак из војске. Мисао му се чисто побркала; постао је расејан. Заседне тако сам па се занесе у мисли. II тада не чује ни кад га вичу нн кад му што говоре. А где и да чује! Он му је све, и прва и последња радост његова. Било је још деце, али Богу се прохтело да их себи узме. Гледао је у Степана, у то позно пиле своје, као у звезду небесну. Једини тај дечко беше пред ким се и његов попос ломио, коме је и он попуштао, а то је све из бојазни да му се што не деси, на онда не би могао себи никад онростити. Постао .је немиран. Није се могао на једпом месту скраситн. Обилазио је имање, али нпје ништа гледао; ако би му