Delo

МАШИЋИ 15 Панта што напоменуо, он би само ретсао: добро, добро... па је одлазио даље са својим мислима које није нпкоме поверавао, једино Теји, и то обично у вече кад би се затворили у својој соби. — Деде, снашице, послужи још мало, још који дан!... Ниси ваљда престарила... Док наш Степко дође... — Ја само бројим дане... вели Теја. — Ту је!... — Како који дан све дужн! — II мени. Чини ми се нећу дочекатп! — Даће, ваљда, Бог! — Даће, даће! Тако велим само, не знам ни ја шта говорим! Па кад дође, јеси чула! кад дође само... .ја знам шта ћу радитп!... Него, ти си жена, ти тамо и са снахама разговараш. Па реци мн: да се није онако гдегод загледао. Не бнх му рад био кварити... — Не кажу ми нпшта. е/ — Распитај се тн... — Пнтаћу. — Знаш ли, тражићу му што је најлепше и најбоље у каиетанији!... II онда обоје заћуте... Рекао би човек да су поспали, али онн утонулн само у своје мнсли. — Море, Тејо! Знаш ли кад ожнви кућа, на они мали бргљочи окупе око тебе... Менн се пењу на крнло и чупају мп бркове... Пх!... што Бог може датп, то нико не може!... Тако им доста пута ноћ нрође. II народ у кући осетно како се Пван продобрио. Ранко бпо ненажљив код плуга па пустио те ударпло „гвбжђе“ у некн камен па га упропастио. Мислио је биће трнста чуда. Ннје марио што га отац Панта грди. мро је од страха како ће пред Чичу изићи. А кад бп у вече, и кад му то Панта каза, он. нреко обнчаја, само погледа Ранка, одману главом па рече: — А где су тн очи биле! Е, мој сннко, то треба пазити: ако не начува не натече! Други иут немој! II на томе се свршп. Виде укућанп да ту нма нешто, и разумеше да је то све због доласка Степанова. II свп се радоваху тој срећи, н свн