Delo

16 Д Е Л 0 очекпваху жељени дан кад ће доћи гшсмо и јавити да му се кола пошљу. Цела је кућа некако то очекивала као некп празник. II дође писмо које јавља да је примио одело и да се креће други дан по Митрову-дне кући. Све се устумарало. Панта собом оде с колима преда њ. Ннје то своје задовољство хтео уступнти ни Ивану. — А!... он је мој! Кад сам га могао одвести, могу га и довести. А и онако, он је мој! Ја сам га учио да свира у свиралу, да копа, да држи руцеље! Ја идем по њега! II оде... Дан леп, јесењи. Лишће већ скоро опало с дрвећа, али сунце тако лепо греје; и ваздух некако благо, ни врућ ни хладан, пуни ти груди и шири их. II човек се осећа некако лак и свеж као кад из какве премагревице уђе у сеновит хлад па осети сву милину хладовине, или изнђе из влажне, мемљиве собе на чист зрак. Све је некако крепко, све живнуло. А у Ивановој кући још радост. Видиш само како се успролетале жене и девојке но дворишту. Иван се не могаше нигде скрасити. Сто пута је отишао до суднице и механе. — Ама шта си се ти устумарао? — пита га кмет Мија. — Чекам солдата, брате, на ми се не седи код куће. — А, то ће онда бити пића! Ако Бог да! Дођи вечерас да поседимо мало и попијемо коју. II сем кмет-Мије, он позва још неколицину. Кмет-Мија беше човек који је волео у друштву поседети. Криво би му учипио кад бих рекао да је то прост локмаш који жели џабалука. Он је од оних ретких кметова — што су данас већ изумрли — који је волео да буде почашћен, али је и сам волео да почасти. Имао је мана као сељак: склањао се од мотпке, али је као човек и као кмет био на своме месту. У С.... није готово ни било згоднијег човека за кмета од Мије. Биоје писмен, знао је и законе; власти су с њим разговарале као с човеком уметним; био је, богме, и чувен и внђен; од добре је, старинске лозе Станојловића, наочит, чист, лепо одевен, разговоран и весео. Кметује већ неколико година; нико и не сања да га мењају. — Бољи нам не треба! — веле сељаци. — Бала могли би му датн н тапију на кметовање — рече једанпут у шали поп-Митар.