Delo

ГОРСКИ КНЕЗ 35 Пене би морске више бране стале, "Звезде би сјајне на земљицу пале. Немогуће је! истина то није, Јер би се тада морала да скрије У црну земљу, или на крај пакла, Куд ипак не би освети умакла. Разум се кочи и мисао мрви, Из жила мојих понестаје крви. Зверу је она наличила јадну, Сакривајући љубав своју гадну. Ох, зар је до тог морало баш доћи, Зар несрећа та није могла ироћи Крај моје куће, крај мога живота, Већ унпшти ме као сваког скота. Ал' стрепи, жено, вулкан ватру сипа, Бачена бићеш где је шкргут, шкрипа. 0, вешаћу те о гудуре стрмне, Чекај док само кнежева реч грмне. Гаврани црнн на тебе ће стати, Око твог меса они ће се клати. Небо ће грозан вапај да ти слуша, Сваки ће човек тебе да се гнуша. Не! нећеш више крити се од мене, У прах ће жеље бити сатрвене. Како се душа моја страшно мути, Како ми срце несрећу баш слути. 0, ја те мрзим, мрзим, жено, много, За подлост твоју казнићу те строго. Ја те се гадим, презирем те сада, Јер саблажљивост ова тешко пада На душу моју, која страшно нати, Ох, клетва моја вечно нек те пратн. Осветићу се, тако мн мог Бога! Све уништпћу, а крвннка тога, Што превари ме, и жену ми љуби, Што оштрим ножем срце моје дуби Мучи ћу силно, на пламену пећи, Нитковско месо на иарчади сећи. Да крви силпе што пада на очн, Ужаса! јер све нротив ње сведочн?