Delo

ГОРСКИ КНЕЗ 369 Кнез Кнегнња Кнез Кнегиња Кнез Згрешила сам ти, ал’ шта слаба могу Да чиним, до ли да се молим Богу. Пружала си ми срећу неизмерну, И не знајућн за љубав ми верну. Но, нашто зборит о животу твоме, Кад требало је мислити о моме? Сакривала си мисли своје мукло, Кушење велећ’ у те се увукло. А зашто творац даде нам моћ, вољу, Од тога треба л’ тражит' срећу бољу? Ил’ мислиш рећи, да у грешном часу, Одолет ниси могла своме гласу? Проклетство и срам на главу ти лепу, Што не угуши саблажљивост слепу. (Љубоморно). Наручју идеш оног ком те гони Страст, место да ти сузу око рони За изгубљени живот, срећу милну, Која носаше љубав тако силну. Најцрње, жено, одело навуци, Проклињи себе, смело срце туцн, Потражи Бога, жртве њему носи. Милост за душу изгубљену проси. Ти се на нешто страшно спремаш сада? Не питај зато! шта тн на ум пада? Знај само једно: бит његова нећеш, Ма молбе своје Господу да крећеш. Хоћу да вратим част ма шта ме стало, Освету хоћу, па макар све пало. Не покушавај о кајању сниват, Нити ми љубав силну пробуђнват: Сарањена је, нестаје све тише, Мртва је, н ја немам жене више. (клекне). Чуј, назовн ме, реци, блудна жено, Ал’ саслушај ме, јер оружја епо (Покаже руком на левн сто). Зло треба спречпт — ја знам, тн ме волиш... За мнлосннков живот мене молиш? А на мој, госпо помишљаше л’ када? Дело, књ. 34. 24