Delo

370 Д Е Л 0 Кнегиња Кнеа Кнегиња Кнез Кнегиња Кнез Кнегиња Кнез Кнегиња Те грозне речн, тај говор што пада На душу коју ужаси су стисли, Ох, шта ми чпниш номисли, о, мисли. Да л’ помншљаше, ти, па мене тада, Предајући се, усред овог јада, Наручју другог, туђега човека, Мншљаше л’ на ме — шта мене тад чека? Имаде л’ ирава, ко тп даде власти, Да љагу бациш старачкој ми части? Не, не дирај ме, нећеш стићп мети, Част збори срцу: свети се, освети. Дакле смрт треба правду да изрече, То је сад теби потребно, најпрече? Ал’ оканп се, остави се смбра, Крв узрујана на злочин те тбра, Ма покајаћу сву кривицу своју, Надокнадити верну љубав твоју. (Плаче) Остав’ се збора, зашто очи влаже, Кад срце твоје љуто тебе лаже. Разведени смо нред Богом и људма, Ја више немам љубави у грудма. II милости баш нема за ме више? Нред светом наши греси се не скрпше. Онда да умрем — ја хоћу сад смрти; Крв ће ти моја љагу с чаети стрти; За њом сада моја душа жуди, Страховит ти си, ти ми сам и суди. 0, од тога се не треба да бојиш, Јер ти на празном згаришту сад стојиш, На коме кука кукавица смела, На коме нема ништа до пеиела. Осећам нешто грозно да иредстојп, Гроза ме хвата од тих речи твоји. Разапињу те мисли — на зло гоне, На пучпну су отисле те оне. Не напуштај ме, тебе руководи Крвничка мисо, пгго нас у смрт води. Ја осећам све, не вара ме слутња, У души твојој страшна је номутња. Крв ,је то што сад око твоје тражи,