Delo

404 Д Е Л 0 нимо, кад су дакле крвни судови раширени, хладноћа изазивајући контраковање крвних судова проузрокује врло пријатно осећање. Ми ћемо другом прнликом видети откуда та пријатност; овде је сад наводимо само као факат који показује да судовпа контракција сама собом не изазивље трпљење. *2. Кад поремећаји у зубу изазову сензације праћене болом, онда јасно осећамо да се тај бол односи на зуб, осећамо га као бол зуба. Исто тако кад убод или ма која новреда на телу изазове сензације праћене боловима, онда су ти болови и трпљења локализованп за односни део тела, и ми их осећамо као бол прста, руке, ноге, колена, прсију и т. д. Тако је осећање глади локолизовано за стомак, и осећање слаткога и киселога за језик. Тако су напослетку и непријатна органска осећања у болести локализована за телесне оргапе чијим су поремећајима изазвана, На кратко речено, свако пријатно или непријатно осећање непосредно изазвано каквом сензацијом, локализовано је за орган одакле сензација долази. Према томе, кад би трпљење страха било састављено из мноштва трпљења изазваних органским сензацијама, онда би свако од тих трпљења било локализовано за орган из којег сензација долази. А то је оно што није. Нас у страху не боле мишићи, не боле нас ни плућа ни срце, не боли нас ниједна жила и ниједна жлезда, нити ма који други орган. Једном речи страх је духовно трпљење, емоцнја, и као такав не може се разлучити на известан број физичких болова. Обе груне теорија, као што смо видели, нокушале су да осећање страха објасне сводећи га на друга (по њихову схватању) простија трпљења, и неуспех њихов, који је овде. мислим, очигледно показан, само је потврда једне важне истине, на име да се при објашњавању душевних нојава самом психолошком анализом не може много постићи. Јер и то свођење једних психичких феномена на друге мора имати своје границе, и најпосле се долази до феномена који су психички прости, и које ако хоћемо да објаснимо, морамо потражити физиолошке ногодбе њихове. Даље напрезање с пспхолошком анализом (при објашњавању душевних иојава) може само учинити да и у ономе што је психички просто видимо неку уображену компликованост, пли да и појаве које нам унутрашње искуство показује као различите, силом представљамо као истоветне. Поменуте теорије страха пружају нам примере и за једно и за друго. Вићентије Ракић. »