Delo

406 Д Е Л 0 отвореиа, сиази оп на своје дивно чудо, да му се све више хоће да се одупре. Још му једном пролете кроз главу све што је о вероломству мислио оне ноћи, кад није могао заспати; срце га још једном подсети на Марину, њену чистоту, честитост, њено материнство у скорој будућности, и оно силно спокојство, једина истинска срећа, коју је у ње могао наћи — и све га то нагна да иде право у град а не госпођи Машковој. После обеда нареди да се преже. Седајући на Бигјелова кола он загрли Марину рече јој праштајући се с њом „буди ми здраво“ и оде она ранија његова изнуреност. Вратио му се чак и хумор, осети се задовољан самим собом. Враћало му се поуздање у његову моћ и задовољство са самим собом. Чинила му у исто време примамљиву пријатност мисао: како ће се зачудити госпођа Машкова, кад опази да он одлази и да не мисли ни свраћати к њој. Осетио је неку потребу да се освети њој за онај физички утисак, који је она на њега произвела. Од оног писамца Марини, којим их је позвала, његово презирање према њој у толико је више порасло, да је убрзо почео замишљати: да би могао себе савладати јуначки, све кад би и свратио к њој. — Како би било баш и да свратим и да дам сасвим друкчији смисао синоћним речима! рече у себи. Али одмах помисли: — Та немој испаети варалица бар према самом себи? Али није ни мало сумњао да се она не би изненадила његовим доласком. Према оном што јој је он синоћ говорио, могла је претпоставити да ће он наћи каква било изговора да је походи пре него што дођу Марина и Бегјелови, или да застане мало кад ови оду. А овако ако види како пролази, помислиће да се боји или ће помислити да је он будала или простак. — Нема сумње, — говорио је сам са собом — човек који сам себе не сматра за будалу или досадна човека, који није у. стању да се одупре каквој било лутки, отпшао би и постарао се да како било поправи синоћну глупост. Али га у исто време спопаде и страх. Опај исти глас, који му је синоћ неколико пута рекао да је за презирање, сад му стаде довикивати то исто двапута жешће. Нећу да свраћам — помисли Полањецки. Појмити и умети се уздржати две су сасвим разне ствари. У даљини се већ указивала вила госпође Краславске.