Delo

ПОРОДИЦА НОЛАЊЕЦКИХ 407 Наједаред му наде на памет да би госпођа Машкова било због тога што ће осетити да је омаловажена, било да је повређено њено самољубље, било из освете, могла казати Маринп што год чиме би јој отворила очи. (Јна то може учинити .једном речи, једним осмехом, давши онако сасвим издалека на знање: како су се неке и неке његове таште наде разбиле о честитост женску, те на такав начин објаснити његово одсуство. Жене ретко кад да одбију тако ситну освету према људнма, п још ређе су милосрдне једна према другој. — Само да ми је одважности да свратим... — У том кола баш беху према капијп виле г-ђе Краславске. — Стани — рече Полањецки момку што је терао. У ходнику спази госпођу Машкову која одмах уђе унутра. Полањецки прође стазом а на вратима га дочега слуга, па рече: — Госпођа је горе. Полањецки осети како му ноге клецају под њим док се пео уза стубе, међутим му кроз главу једно за другим прелетаху ове мисли. — Ко овај живот олако узима, тај себн може све допустити, али га ја тако лако не узимам. Кад би после свега тога о чем сам се уверно, о чем сам нримишљао и сам са собом утврђпвао, не бих умео собом господарити ие бих био више човек. Он стаде на врата од собе, коју му слуга иоказа па запита: — Је ли слободно? — Молим! — одазва се ппскави гласић. У трен.уткује већ био у малену будоару госиође Машкове. — Дошао сам — рече јој пружајућн руку — да се нзвиним што вечерас не могу доћн. Морам до града. А госпођа Машкова стајала је пред њим погнуте главе, очима гледећн у под, збуњена, испуњена очигледним страховањем, а у позп и на изразу лнца видело јој се јасно неко резигновано жртвовање, јер видп да је куцнуо баш онај час — и да се случено зло мора догоднти. Такво осећање у тренутку завлада и Полањецкнм, те јо) се нагло примаче н стаде је питати загушеним гласом. — Ви се пешто бојнте... Што се бојите?