Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 409 Швирски поче причати: којом га је пригодом Полањецки нашао у Јасмјењу код Завиловских. — Госпођица Јелена је хтела — рече — да јој сликам оца, а желела је да то буде у Јасмјењу. Одем, .јер ми се баш хтело рада, а старчева глава врло интересантна. Али од тога не могаде бити ништа. Код њих су тамо зидови од два лакта, те је у собама врло лоше осветљење. При таквим околностима писам хтео сликати; а уз то се нашло још и друго, јер старца спопала страшна костобоља. Доктор, којега су одвелп на стално становање тамо, рече ми да је стање врло озбиљно и да се може зло свршити. — Жао ми пана Завиловскога — рече Марина — то је красан човек. Госпођица Јелена је баш несрећна. Ако он умре, она остаје потпуно сама. А да ли он нагађа што како је с њим. — II нагађа ине; такав је он: увек ориђиналан. Пптајте само вашега мужа како га је примио. Полањецки се засмеја па рече: — Кад прегледам Бучинку, разумем да је Јасмјен ту и решим се да одем к њему. Госпођица Јелена одведе ме к оцу, а он тек што је довршавао молитву те се и не поздрави са мном. него је сврши. После ме стаде питати па ми рече: „Горе на небеспма су матадори другога кова, а с Њом (богородицом) човек је смелији, ако му се она смилује онда и Боже помози, јер њој ништа не одричу“. — Какав је то само тип! — повика Швирскн. Бигјелови се стадоше смејати, а Марина ће рећи: како има у таквом поуздању нечега што човека потреса, а Швирскн то потврди. Полањецки пак продужи: — После ми је говорио да је већ време да размисли о тестаменту, а ја му нисам говорпо противно тому, као што се то већ тако чинн, јер мн је много било стало до нашега младића. Рекао сам му: да је то чисто правна ствар, за коју никад није сувише рано, и да чак н млади људн ваља о том да мнсле. — II ја тако мислим — уплете се Бнгјел. — Говорпли смо п о нашем Завиловским — рече Полањецкн — старац га је јако заволео. То још како! — новика Швнрски. — Кад је чуо да сам био у Прнтулову, одмах ме је стао ннтати о њему. — А вп сте били у Прптулову? — упита госнођа Полањецка .