Delo

ЈЕЗУЈИТЕ II ЈАНСЕНИСТЕ 215 цускога, а не посретством латинскога. Језујите су то жигосале као безбожно. „Зар није то“, говораху оне, „разоравати у исти мах и француски и латински језик и кидати везу, која од векова постоји између Француске и Рима?“ Заиста, као што је Лансло приметио, и као што су осим њега многи други мислпли, грчки је лакши за децу но латински. Речи су тешке, али је конструкција проста. Нема књиге на латинском, која би била тако лака и привлачна за децу као Хомерова Одисеја. Ово много говорп за учење грчкога пре латинскога. Тако је радио и велики Етијен (ЕзНеппе), владика Бломфилд и Џемс Мил. Врт грчких корена, иако употребљив у своје доба, не би баш могао издржати сада строгу критику. То је каталог простих грчких речи, не корена у правом фплологијском смислу, поређаних у кратким сликованим стиховима са њиховим значењем на француском. Дибнер, у писму Сент-Беву (РоИ Воуа1 111620) изнео је неколико значајнпх напомена о тој књизи. 1. Лансло водп врло мало рачуна о употреби. Врло ретке се речи налазе напоредо са врло обичним речима, а неке од наведених речп су управо заборављене од граматпчара. 2. Он меша песничке речн са обичним. 3. Поводећп се за сликом, често даје погрешно тумачење речима. Књига се ова заиста сасвим прежпвела н ностала сасвим непотребна крај изврсних речника нашега доба. Ланслови стпховн садрже око 3000 речи, а најпотребнијих, што их треба знатн, нема више од 600 до 700. Дибнер у исто доба велн, да су остале реформе, које је он сам препоручивао париском университету, од 1856. до 1863. сличне онима, што су их објавилн учитељи Порт-Ројолски, али за које он тада није знао да постоје. Међу њима беше, да се грчком приступи днректно, а не посредством латинскога; да се отпочне читати непосредно, чим су се научнле правилне деклпнације и коњугације, синтакса да се учн посматрањем, а да се не прелази снстематски, све док се у применн не упозна, да се већим делом чита, а не саставља, све док се не стече способност за лако читање; да се допусти васпнтанпцима, да бирају самн предмете за наставу према градиву, које их је највнше занимало у читању; да се једном учпни крај страховитој злоупотребн нисаннх превода. Да је тај савет примљен, класички би језпци били боље среће но што су сада држећи се свога начина у француском наставном плану.