Delo

384 Д Е Л 0 обљубе, да је свет опрашта у толико лакше колико дуже траје. Прељуба од једнога дана је каприс; од једне године страст; од целог живота зла коб, пред којом свет погиње главу. У првом случају се муж исмева; у другом се жали; у трећем се жали... жена. Међутим само скептичари жале љубавника. Елем, несумњиво је: она жена, која се подала тако, из радозналости, недостојно је створење: њена љубав је грешна. Али моја љубав је друкчија. Мој муж свако вече леже у девет. За ово осам месеца брака ја сам живела манастирским' животом. Али сам се на крају крајева заморила: осетила сам потребу да живим, јер још нисам живела, јер сам имала несрећно детињство и провела половину своје младости онлакујући што сам се родила, Мој муж налази да су оправдане моје жеље и одобрава их. Али ја нисам распуштена: не јурнм по салонима, не идем на свечаности, у позоришта, на сва она места која могу битп опасна. Не. Моје омиљено место за разонођење то је поштена кућа једне поштене госпође, где налазим само исправан и поштен свет, где се љ.уди не удварају женама, где нема ни празних, ни глупух, ни развратпих разговора; то је околина која не квари душу него је уздиже; где се ум не троши у причању о моди или скандалима, него се васпита у разговору са снажним, образованим, великим људима. Дакле ту, у тој околини, на моју несрећу или срећу, заљубила сам се. Први пут откако живим осећам нешто у себи што ме усхићава, што ме занима... ох Боже! да, што ме чини срећном. Први пут осећам да жнвим, осећам да сам неко, осећам да сам жена. А он ми се није удварао никад; није ми се никад дуго загледао у очи, може бити свега једанпут за три месеца колико смо се времена виђали готово сваки дан, није ми никад рекао ни једне речи која не би била само учтиво поштовање. Пратећи ме увече кући, показивао се само џентлмен: био је толико повучен, да ми није чак нудио ни своју руку, да се чак показивао весео кад би нам се неко други успут придружио. А и ја сам према њему показивала само дивљење, поверење, пријатељство. Али једне вечери деси се да се, инстиктивно, нехотично, не мислећи, готово не опажајући, приближисмо једно другом, да ми он руку понуди, ја да је потражим. II тако смо ишли даље, полако, не разговарајући; и ирошли смо покрај врата моје куће