Delo

386 Д Е Л 0 напосдетку има право а раније је имао само дужности; кад се, уопште, осећам потпуним бићем, једнаким с другим бићима, на свету, где је једнакост најлепши дар што га је дала природа а кога се многи глупо и бојажљиво одричу, зар данас да ја себе лишим свега тога ? Ах ! не ! — Заљуби се у свога мужа! — говоре ти реторичари и законодавци. Глупаци ! Као да је срце сахат којп се навија у одређено време!.. као да сви законодавци воле своју а не туђу жену ! И нисам се ценкала! Није било лицемерја, нити глупе стидљивости, нити оног лудачког поштовања... себе саме како то називају моје пријатељице, којима се мушки удварају по месец дана а које су унапред утврдиле дан кад ће пристати. Не, тога код мене није било. Данас бејах код њега и... његова. Не знам, Бијанка, да ли да ти наставнм своје исповести. Не знам, да ли да ти пошаљем ове листиће у које уносим своју душу. Они су мој дневник. Ако их примиш, знај да сам ти их послала зато што сам осетила неодољиву потребу да своју срећу неком кажем. Ако ти дођу у руке, немој их сматрати као писма. Писма више немам кад да ти пишем. Опрости ми. Понедељак. Видећи ме, јуче, где улазим, устаде, зачуђен, али с веселим задовољством у крупним и дубоким црним очима. Стиште ми руку, дуго ме укочено гледаше, али не прозбори ни речи. Затим ме, напослетку, упита тронуто, тихим гласом, по свом обичају, угушујући последњи слог, као да му речи изумиру на уснама: — Зашто, Дели1? Дрско му одговорих: — Зато што хоћу. Јесам ли могла да нађем бољи разлог? Зато што хоћу; зато ште те волим, зато што ме волиш, зато што је потребно да ја будем твоја, и ти мој; зато што нема разлога да једно друго не усрећимо срећом, коју нам је усуд досудио. т 1 Тепање од Аделине. Прев.