Delo

Д Е Ј1 0 26 више није било до дивокоза, нити мени до коза, и тако је то трајало све док му нисам први пут новерила да се уза стене ue могу више онако лако и сигурно да верем, како сам то до скоро могла... Онда је њега нестало. Оставио ме је јаду моме п срамоти мојој, п ваљда отпшао другој девојци... Али гаја не тужим, нитн ћу рећи имена његовог. Ја само тужим себе и молим вас, добри старци, да ме каштигујете за хатар незнана гроба родптеља мога н за намет другим девојкама. Један од стараца уппта је ипак у име народног суда за име његово, али му она одговори одлучно: То никад нећу рећи!... И да знам да ћете ме сад овде на ситне комадиће живу сећн, ја његовог имена нећу поменутн!... Добри старцп, ја не тужим њега, ја сам њему опростила; ја тужим само себе и праведну каштнгу очекујем... Старци, пренеражени несрећом преварене девојке и срамним неверством незнаног момка, рекоше јој да се мало удали. Она то учини. Онда међу њима наста живо саветовање, после чега је несрећна девојка опет била пред њима. Најстарији међу старцима устаде са камена на коме је дотле седео и свечаним гласом изговори ове речи: — Посрамљена девојко, срамото нашега честита села, идп кући, ти си нрокажена, и сва каштига нека ти буде у стиду који ће те до гроба пратити. — Али ја хоћу смрт! — јекну девојка. — Грехота је да сама на себе подигнем руку! — Ова ти је каштига тежа од смрти — рече јој исти старац, и тако тужно заклима главом. * Сутрадан иред народним судом стајао је младић, кршан као јелен, витак као јела и леп као сунце. То је био у свој околини чувени ловац Обрад, праунук најстаријег старца у томе народном суду. Он је био дубоко погружен и са обореном главом на прса. — Ти си се, младићу, обрекао девојци Јагоди коју си осрамотио? — рече му један од добрнх стараца. — И ако ти то можда нећеш признати, ми то ипак добро знамо. Он је ћутао и постиђен гледао у једног зеленог црвића који је гмизао пред његовим ногама. Ко зна, можда је у томе тренутку ножелео да се у тога црвића претворн?