Delo

НАРОДНИ СУД 27 — Реци нам целу истину, у име онога сунца које нас тако мило са неба греје! — настави старац. — Рецп је, тако ти лепе младости твоје, која је слађа од меда, силнија од медведа и веселија од дивокозе! А он је само ћутао и мисли му се губиле далеко за гором, у чаробним падипама, са којих се од скорог времена разлеже и по планини одјекује један тако милозвучан и љубављу надахнут глас девојачки. — Девојка те не тужи; она ти чак и имена крије, али те тужн вечна правда којом људи на земљи живе и по којој милост божју уживају; тужи те поштење нашпх честитих праотаца, чпје свете гробове не смемо никад осрамотити... Он је и даље ћутао и тупо гледао преда се. Чело му се мрачило, груди му се надимале, и старци очекиваху тренутак кад ће се покајнички срушити на колена. — Младићу, покај се и кајањем ублажи каштнгу која је и велика и страшна! На те речи младић поносито диже главу и старцпма смело ногледа у’ очи. — Ја се смрти не плашим... убите ме! И смрт је лакша од мука које ми не допуштају кајање... Наста тајац. Са далеких паднна до његових ушију допирао је онај милозвучни глас девојачки и сетно се губио у дубоке поноре срца његова... Је ли он познао тај глас? Је ли тога гласа тада у истини и било ?... Одједном из његових светлих и ведрих очнју потекоше плахе сузе и овлажише његово као роса њежно и као љиљан лепо лице. Он то као да задуго није осећао, али се намах трже и би га стид од тих суза. — Ако сте заиста добри старци, не мучите ме више!... Ако у вашим душама има ма и једне искре Бога, убите ме! После тих страшних речи младић се удали мало у страну и остави старце да донесу пресуду. И међу старцима наста живо саветовање, после чега је несрећни младић опет био пред њима. Тада са камена, некомеје дотле седео, устаде најстарији старац. Његова дуга брада тресла се; његову као снег белу и као панерје меку косу лелујао је тихи поветарац.